Vesela i raspoložena lica odjednom su se smrknula. U vazduhu se osećala
napetost. Svi su oborili oči, jer su dobro znali u kakvim su odnosima porodice
Ferara i Baraki. Znala je to cela Sicilija.
– Taj problem prepusti meni – mirno je rekao Santo, na šta je Kristijano
besno odgurnuo stolicu i prišao prozoru. Kroz ogromni stakleni zid pružao se
impresivan pogled na penušavo Sredozemno more.
– Otkad si ti preuzeo poslove, pokazao si veliku umešnost. Uradio si ono
što meni nikada ne bi palo na pamet – Kristijano se okrenuo. – Ali u ovom
slučaju grdno si se prevario. Dodaješ ulje na vatru, koja generacijama tinja.
Okani se te lude ideje.
– Nameravam da „Ferara obalski klub“ pretvorim u najuspešniji hotel.
– Ne verujem u to.
Santo se osmehnuo.
– Hoćeš li da se opkladimo?
Kristijano mu nije uzvratio osmehom.
– Ovde nije reč o maloj porodičnoj raspravi. Ozbiljan sam: zaboravi na to
dok je vreme.
– A ja mislim da je krajnje vreme da matoro zlo sahranimo.
– O tome možeš samo da sanjaš. Zlo je teško iskoreniti – zaključio je
Kristijano.
Santo je gubio strpljenje mada je i njemu padao mrak na oči na pomen
prezimena Baraki, za koje su vezana zloslutna sećanja.
– To što se desilo Barakijevim unucima… ništa mi tu ne možemo.
Uostalom, znaš pravu istinu.
– Ovde nije reč o istini ili razumu, nego o emocijama i duboko ukorenjenim
predrasudama. Starom Barakiju izneo sam velikodušnu ponudu, ali on bi radije
svoju porodicu gledao kako gladuje nego što bi nama ustupio najmanji komad
zemlje. Odbio je mogućnost bilo kakvih pregovora.
