Crne haljine, bijeli kišobrani, miris zemlje i tišina. Ljudi su odlazili jedan po jedan, ostavljajući cvijeće i prazne riječi koje više nisu imale smisla. Jelena je stajala pored groba svog muža, izgubljena između tuge i zbunjenosti.
Nije imala suze. Samo pogled koji je lutao po licima, tražeći smisao u svemu što se dogodilo. I tad ju je vidjela – djevojčicu od možda devet godina, s pletenicama i starim kaputićem, kako drži crvenu ružu i gleda u zemlju.
Prišla joj je polako, kleknula i tiho pitala: „Dušo, znaš li ti koga sahranjujemo?“ Djevojčica ju je pogledala, oči su joj bile prepune suza. „Znam,“ šapnula je. „To je moj tata.“Tog trenutka, Jelena je shvatila da nije izgubila samo muža — već da je čitav njen brak bio zasnovan na laži koju tek treba da otkrije.
Jelena je zurila u djevojčicu, ne shvatajući šta je upravo čula. Hladan vjetar je raznosio latice ruža po groblju, a negdje u daljini čuo se samo tiho šuštanje granja. „Kako si rekla“ pitala je, glasom koji je jedva izlazio. „Moj tata,“ ponovila je djevojčica. „Zvao se Marko Petrović.“
Jelena je osjetila kako joj se tlo pod nogama pomjera. To je bilo ime njenog muža. Nije mogla disati. Pogledala je oko sebe, tražeći objašnjenje, neko lice koje bi joj reklo da je ovo šala, nesporazum, san iz kojeg će se probuditi. Ali svi su već otišli. Samo ona i djevojčica su ostale.
„Ko te doveo ovdje?“ pitala je drhtavim glasom. „Došla sam s mamom,“ rekla je tiho. „Ali mama nije htjela da priđe. Rekla je da će joj ljudi zamjeriti.“
Jelena je u tom trenutku shvatila – ta žena je bila negdje tu, među sjenkama, gledala, ali se nije usudila da priđe. Nije znala kako da reaguje. Nije znala ni da li ima pravo da pita. Samo je gledala u to malo dijete koje je sada postalo ključ njenog braka.
„Kako se zoveš, dušo?“ pitala je. „Mila,“ odgovorila je djevojčica i pružila joj crvenu ružu. „Tata mi je rekao da je ruža simbol ljubavi. I da ako mu se nešto desi, da mu donesem jednu.“
Jelena je uzela ružu i osjetila kako joj se suze slivaju niz lice, po prvi put te noći. Osjetila je bol, ne samo zbog izdaje, već zbog saznanja da je sve što je znala o svom mužu bilo polovično.
Te noći nije spavala. Nije plakala. Samo je sjedila na podu spavaće sobe, gledajući njihove slike s vjenčanja. Na jednoj je on držao ruku na njenom ramenu, s osmijehom koji sada više nije izgledao iskreno.
Sutradan je odlučila da pronađe tu ženu. Trebalo joj je da čuje istinu, ma koliko boljela. Pitala je okolo, i naposljetku joj je jedan od kolega njenog muža rekao ime — Ana, žena koja je radila s njim prije deset godina.Kada se pojavila pred starom zgradom u predgrađu, srce joj je tuklo kao ludo. Pokucala je. Vrata su se otvorila, a na njima – žena s istim očima koje je imala Mila.
„Znam zašto si došla,“ rekla je Ana tiho, prije nego što je Jelena išta izgovorila. „Uđi.“Stan je bio skroman, ali uredan. Na polici, među knjigama, stajala je fotografija Marka s malom Milom u naručju. Jelena je osjetila kako joj se noge tresu.
„Koliko dugo?“ pitala je. Ana je uzdahnula. „Od kad je Mila rođena. Nikada ti nije rekao. Znao je da ne bi mogao živjeti s krivicom, ali nije imao hrabrosti da prizna. I nije te varao sve te godine, Jelena. Samo… nije imao snage da se suoči s istinom.“
„Zašto mi sad sve to govoriš?“ pitala je. „Zato što ne želim da Mila odrasta misleći da je bila greška,“ rekla je Ana. „Tvoj muž ju je volio. Možda nije bio savršen, ali ju je volio svim srcem. A i ti imaš pravo da znaš istinu.“Jelena je dugo ćutala. Nije znala da li da mrzi ili da žali. Kad je ustala da pođe, čula je mali glas iza sebe:„Hoćeš li doći opet?“ pitala je Mila.
Okrenula se i pogledala je. Dugo. Pa klimnula glavom. „Hoću, Mila. Hoću.“Prošlo je nekoliko mjeseci. Jelena je redovno posjećivala Milu. Donosila joj knjige, kolače, pričala joj o ocu. Polako, bol se pretvarao u mir.
Jednog dana, dok su sjedile u parku, Mila ju je pogledala i pitala:„Znaš li da si ti jedina koja dolazi?“Jelena se nasmijala kroz suze. „Možda zato što ti više nisi samo njegovo dijete. Ti si dio mene sada.“
Vjetar je prošao kroz krošnje, noseći miris jorgovana. U tom trenutku, shvatila je da je oprostila — ne zato što je on to zaslužio, već zato što je ona zaslužila mir.I dok su hodale zajedno kroz park, ruku pod ruku, Jelena je znala da je izgubila muža, ali je dobila nešto mnogo vrednije — istinu, dijete koje ju je naučilo šta znači ljubav bez gorčine, i srce koje je ponovo znalo da voli.
PREUZETO