Učini me srećnom

-Ime mi je Aleks – predstavio se dok je svlačio kaput i izuvao čizme. – Pretpostavljam da je ovo vaše – dodao joj je damsku tašnu, koju je zaboravila u automobilu, i Sajmonov ranac s igračkama. – Ovo su ključevi od vašeg vozila – spustio ih je u njenu ispruženu ruku. -I ne brinite, nema opasnosti da će vam ga neko ukrasti – dodao je mirno.
Primetila je dve stvari: čovekov američki akcenat, kao i činjenicu da je i bez debelog zimskog kaputa bio krupan i snažan. Stajao je pred njom, visok oko dva metra, širokih ramena i uzanih bokova. Tamna kosa bila mu je nešto duža nego što bi trebalo, a lice preplanulo. Sve u svemu, odavao je utisak čoveka punog samopouzdanja.
Hladno ih je odmeravao, ali je ipak pokazao izvesno interesovanje. Lusinda je nesvesno jače obgrlila dečaka. Bila je sitne grade, oniža, a ravna, crna kosa dosezala joj je gotovo do struka. Imala je lepo, porculansko lice, tamnozelene oči i nekoliko pegica na nosu, koje su upućivale na sličnost s njenim sinom. Tišina je postala neprijatna. Lusinda se promeškoljila.