– Mislio sam da će ti se svideti da odeš u Brazil – pokušao je da objasni. – Svideti? Adame, ti znaš da ja imam dete. Nije mi lako da organizujem taj put. Keti je još mala. A ti znaš da ja neću da se odvajam od nje i… Uostalom… zašto nisi prvo mene pitao? – Dženifer se namrštila.
– To ne liči na tebe, Adame. Šta kriješ od mene? Prebacio je cigaretu u drugi kraj usta, a to je najavljivalo buru. Uznemireno ga je pogledala i primetila da je vedro lice njenog partnera postalo napeto i bledunjavo.
– Jesi li zdrav? – upita ga Dženifer.
– Ne postavljaj glupa pitanja – reče Adam namrgođeno.
– Hvala, zdrav sam! Ako nećeš da ideš u Brazil, nemoj! To je sve. Dženifer je iznenada zažmurila. Poznavala je Adama suviše dobro da ne bi osetila kako tu postoji još nešto.
– Imamo li problema s novcem? – upitala je. Primetila je kolebanje na Adamovom licu i osetila je da je pogodila. Obuze je strahovita sumnja.
– Pomislila sam da smo u krizi. Zar nam nije plaćeno za poslednji posao?
– Pa, Dženi, stvari stoje ovako – sa ustezanjem poče Adam.
– U zadnje vreme nam posao loše ide. Za poslednji posao nam nije plaćeno, a imali smo i nekoliko pogrešnih procena.
– Adame, zar je to moguće? – Dženifer je bila užasnuta.
***
Misli su joj odlutale. Setila se gorčine koju je osećala dugo vremena posle Dejvidove smrti. Da joj muž nije umro, nikada ne bi ni pomislila da se zaposli kod Adama. I sve to da bi izbegla zluradost Dejvidovih roditelja.
Šta su se usudili reći? Ah, da, da je potpuno normalno što joj Dejvid nije ostavio ništa. Ona ionako nije zaslužila ništa, rekli su. Dovoljno je što ju je oženio, a čekala je dete s drugim… dete koje je Dejvid počeo da mrzi…