Džezabela ga sigurno ne bi srela da se tog dana nije skrivala od papapraca iza plastičnog dekorativnog fikusa. Kad je provirila kroz guste grane, ugledala je Donatela Molinarija koji je upravo prelazio prometnu ulicu. Izgleda da mu nimalo nije smetalo to što je kiša lila kao iz kabla, a nije mario ni za prolaznike koji su zakrčili trotoar. Kao da se kretao unutar nekog nevidljivog energetskog polja, koje ga je čuvalo od, automobila i nestrpljivih prolaznika. Lako ga je prepoznala. Zračio je veličanstvenom harizmom nedodirljivosti, koja ga je izdvajala iz mnoštva. Čak je i njegova odeća doprinosila takvom opštem utisku. Naravno daje na ulici bilo i drugih muškaraca u savršeno skrojenim odelima, ali u čeličnosivom sakou i pantalonama na diskretne pruge i snežnobeloj košulji, on se nekako… pa, isticao.
Delovao je gospodstveno i veoma sofisticirano.
A možda je takav utisak ostavljao specifično namrštenim licem?
Pitala se da li ga je ikad videla bez tog smrknutog izraza na licu. Njena brača blizanci Bendžamin i Oliver svojevremeno su bili s njim u internatu, a ponekad je vikendom dolazio u Rejvensden u Bakingemšajeru, a kasnije ih je posećivao i u njihovoj porodičnoj kući.
Deset godina mlađa Džezabela oduvek je osećala strahopoštovanje prema ovom snažnom, ćutljivom čoveku, s kojim su se njena braća družila. Bio je oličenje smirenog, misterioznog muškarca iz snova: izraz na njegovom markantnom licu jedva da se ikada menjao, pa je bilo gotovo nemoguće odgonetnuti šta misli. Da li je ljut ili duboko zamišljen…?
