Džil Ajvari se namrštila i pritisnula nekoliko dirki na kompjuterskoj tastaturi. Narandžasta slova na ekranu na momenat se izgubiše. a zatim po novo pojaviše, istim redom, dajući iste podatke kao i malopre. Rez obzira koliko proveravala, shvatila je Džil, odgovor će uvek biti isti: na jednom kontu javljao se manjak! Duboko je uzdahnula i, kao i uvek kada bi je nešto mučilo, dlanom dodirnuta svoju svilastu plavu kosu.
Bilo jc prošlo osam uveče i proisitorijc banke bile su prazne. Samo je Džil, odevena u elegantan, ali strogi večernji kostim, sedela na svom radnom mostu. Čak i spremna za izlazak i zapanjujuće lepa, izgledala je poslovno i efikasno. Nije bilo potrebno pogledati je dvaput da bi se shvatilo da jc banka njen život, da je ona jedna od onih žena koje žive za svoj posao.
Kao rukovodilac odeljenja za zajmove, Džil je bila odgovorna za sve nepravilnosti u radu. Znala je da ovaj mali problem ne može biti njena krivica jer je ovo odeljenje preuzela tek pre mesee dana, ali je ipak bila vrlo ljuta. Mrzela je greške i nepravilnosti. Otkako je, pet godina ranije, odlučila da svoj život posveti karijeri, trudila se da posao obavlja savršeno. I. uspevala je u tome. Pet godina išla je iz uspeha u uspeh. Premeštaj iz En Arbora, univerzitetskog gradića u Mičigenu u kome je provela najveći deo svog života, u banćinu filijalu u Nju Orleansu bio je samo još jedna stepenica na njenom putu ka vrhu. Rukovodilac u tri deset i prvoj, mislila, je Džil zadovoljno, više je nego što postignu mnogi muškarci. A to je tek početak! Znala je da je ništa neće zaustaviti dok ne dospe na sam vrh!
U hodniku se zaćuše koraci i ona brzo isključi kompjuter. Nije želela da svoje probleme deli sa Tedom Dansonom. Nije ga dovoljno poznavala, a, pored toga, on je radio za konkurentsku banku. I još nešto: Džil je uvek sve svoje probleme rešavala sama. I uvek uspešno.
