U senci masline

Autorka bestseler serijala Sedam sestara.

Čudesna kuća. Nezaboravno leto.

Postoji izreka koja kaže da svako ko prvi put dođe u Pandoru mora da se zaljubi…

Prošlo je dvadeset četiri godine otkad je Helena provela magičan raspust na Kipru, gde se prvi put zaljubila. Kad joj kum u nasledstvo ostavi Pandoru, sad oronulu kuću, ona se vraća na Kipar, u mesto koje je nekad volela, da provede leto sa porodicom.

Pandora i krajolik oko nje idilični su kao i pre, i Heleni naviru brojna sećanja. Ipak, neka od njih ona ne želi da podeli sa mužem Vilijamom i sinom Aleksom, trinaestogodišnjakom suočenim sa promenama koje donosi odrastanje dok očajnički želi da sazna istinu o svom pravom ocu…

Kad se Helena slučajno sretne sa svojom ljubavi iz mladih dana, pokrenuće se lanac događaja koje nije priželjkivala. Ali ona i Aleks su već otvorili Pandorina vrata i tajne počinju da se razotkrivaju…

„Izvanredan roman o složenim odnosima u savremenoj porodici. Bremenit atmosferom, bojama i vrelinom kiparskog leta, napisan sa dobrim uvidom u temu i mnogo emocija.“ Lancashire Evening Post

„Osvežavajuća priča koja će vas istrgnuti iz svakodnevice i obliti veličanstvenim sunčevim zracima sa Kipra.“ Daily Express

„Briljantan bestseler.“ Daily Mail

„Lusinda Rajli fantastično pripoveda. Ovaj roman je prava poslastica.“ Ketrin Veb

Odlomak:

Kuća se ukazala na vidiku dok sam vozio zaobilazeći opasne rupe na putu – i dalje nepopunjene kao i pre deset godina, čak i dublje. Truckao sam se još malo, a onda sam se zaustavio i zagledao u Pandoru misleći kako i nije zaista toliko lepa, nije poput sjajnih snimaka letnjikovaca koji se mogu videti na veb-sajtovima za prodaju skupih nekretnina. Štaviše, barem otpozadi, kuća je solidna, jednostavna i gotovo stroga, baš kao što sam zamišljao i njene nekadašnje stanovnike. Sagrađena od svetlog lokalnog kamena, i četvrtasta poput kuća koje sam kao dečak pravio od lego kockica, uzdizala se s neplodnog krečnjačkog tla koje je okružuje, obraslo dokle pogled dopire nežnom, bujnom vinovom lozom. Pokušao sam da pomirim stvarnost s virtuelnim slikama u svojoj glavi – upamćenim i uskladištenim pre deset leta -i zaključio da me memorija dobro služi.
Pošto sam parkirao kola, obišao sam oko stamenih zidova do pročelja kuće pa se popeo na terasu, zahvaljujući kojoj Pandora nije obična već na svoj način spektakularna građevina. Prošao sam preko terase do balustrade na njenoj ivici, na mestu od kojeg teren počinje da se blago spušta: predeo s lozom, ponekom belo okrečenom kućicom i maslinjacima. U daljini, svetlucava akvamarinska linija razdvajala je nebo i zemlju.
Zapazio sam da sunce izvodi majstorsku predstavu zalaska, žuti zraci ulivali su se u plavetnilo i pretvarali u zagasite oker nijanse. Zapravo to je interesantno, jer sam oduvek mislio da plavo i žuto tvore zeleno. Pogledao sam udesno, u vrt ispod terase. Lepe leje po rubovima, koje je moja majka tako brižljivo zasadila pre deset godina, nisu održavane pa su, žedne pažnje i vode, pretvorene u neplodnu zemlju i zamenio ih je ružan bodljikav korov nepoznate vrste.
Međutim, u središtu vrta, s još uvek pričvršćenim jednim krajem mreže za odmaranje na kojoj je moja majka imala običaj da leži – s konopcima nalik starim, iskrzanim špagetima – stajala je maslina. Tada sam je zvao „stara”, jer su mi tako rekli odrasli oko mene. Ako ništa drugo, dok je sve oko nje uvenulo i istrulilo, ona je, po svemu sudeći, još više izrasla, veličanstvena, možda crpeći životnu snagu od nejakog susednog bilja, rešena da stolećima opstane.

To je baš lepo, taj metaforički trijumf nad nedaćama, borba što se ponosno odražava na svakom milimetru njenog čvornovatog stabla.
Zapitao sam se zašto ljudska bića mrze mapu svog života vidljivu na njihovim telima, dok su ovakvo stablo, ili izbledela slika, ili gotovo napuštena, nenastanjena zgrada, hvaljeni zbog starine.
S tim mislima okrenuo sam se prema kući i osetio olakšanje videvši da, iako u poslednje vreme zapuštena, izgleda da je, bar spolja, Pandora preživela. Na glavnom ulazu izvadio sam iz džepa gvozdeni ključ i otvorio vrata. Dok sam prolazio senovitim sobama, zaklonjenim od svetla zatvorenim prozorskim kapcima, shvatio sam da su mi osećanja obamrla, što je verovatno i najbolje. Nisam se usudio da počnem da osećam jer je ovde – možda više nego bilo gde drugde – sama njena suština…
Pola sata kasnije otvorio sam kapke u prizemlju i skinuo čaršave s nameštaja u salonu. Dok sam stajao u izmaglici od čestica prašine na zracima zalazećeg sunca, setio sam se da sam, kad sam prvi put video ovu kuću, pomislio kako je sve staro. Pa sam se zapitao, gledajući udubljene fotelje i pohabanu sofu, da li je, kao i s maslinom, od nekog trenutka sve jednostavno samo staro i dalje ne stari vidljivo, kao za dete prosedi baba i deda.
Naravno, jedino što se u ovoj sobi promenilo toliko da se ne može prepoznati jesam ja sam. Mi ljudi dovršimo najveći deo fizičkog i mentalnog razvoja u naših prvih nekoliko godina na Zemlji – od bebe do potpuno odraslog čoveka dok trepneš okom. Nakon toga, barem spolja gledano, do kraja života izgledamo manje-više isto, samo postajemo otromboljena i manje privlačna verzija sebe iz mlađih dana, jer geni i gravitacija čine svoje.
Što se pak emocionalne i intelektualne strane tiče… pa, moram da verujem da se nešto i dobija dok nam pakovanje propada. A povratak ovamo, u Pandoru, jasno mi je pokazao da jeste tako. Dok sam se vraćao u predvorje, nasmejao sam se onom Aleksu koji sam nekad bio. 1 poklonio sam se pređašnjem sebi – trinaestogodišnjaku i, iz ove perspektive gledano, nemogućem dečaku, pravoj napasti.
Otvorio sam vrata Ostave za metle – kako sam od milja zvao sobu u kojoj sam boravio tog dugog vrelog leta pre deset godina. Upalivši svetio, shvatio sam da nisam pogrešno upamtio da je sobica minijaturna, štaviše, prostor kao da se dodatno skupio. Sa svojih metar i osamdeset pet, sad sam ušao i zapitao se da li bih, kad bih zatvorio vrata i legao, morao isturiti noge kroz prozorčić, kao Alisa u Zemlji čuda.

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

Komentariši