Kiša se u potocima slivala niz vetrobran, zamagljujući pogled na put i tablu pričvršćenu na niski kameni zidić, ali Angelosu Rusakisu nije bila potrebna pomoć, niti vodič da pronade put do mesta koje je tražio. Seoski drum koji je vodio do imanja nije se nimalo promenio od kada je poslednji put prolazio njime, pre izvesnog broja godina, i pre nego što je ugledao kapiju već je okretao volan, spreman da skrene.
Divlji pljusak i uzani krivudavi prilazni put onemogućavali su mu da vozi drugačije nego u prvoj brzini i izuzetno polako, ali to mu nije smetalo. Toliko dugo je čekao i planirao ovaj trenutak da nekoliko minuta više nije pravilo nikakvu razliku. Zapravo je uživao u iščekivanju, gotovo isto koliko i pri pomisli na to da će svoj plan konačno početi da sprovodi u delo. Kada se pred njim ukazala velika kuća boje peska, osećanje zadovoljstva koje ga je pratilo od kada je napustio Atinu sada je bilo još dublje i snažnije.
