U današnjem članku prepričavamo fascinantnu priču o selu Točka, koje se nalazi u blizini Požarevca i već godinama nosi titulu najbogatijeg sela u Srbiji.
- Ova specifična zajednica svoj imidž duguje meštanima koji su veći deo života proveli radeći u inostranstvu, zarađujući i ulažući zarađeni novac u ono što su smatrali najvrednijim – luksuzne vile i kuće u svom rodnom kraju. Upravo te kuće danas predstavljaju simbol gastarbajterskog uspeha, ali i svedočanstvo jedne dublje životne priče.
Snimci koje su ljudi podelili na društvenim mrežama prikazuju grandiozne kuće sa detaljima koji bi se mogli očekivati u luksuznim četvrtima svetskih metropola – od mermera, pozlaćenih stubova, do raznih dekoracija u obliku lavova, labudova, pa i fontana, pa čak i pet kupatila u jednoj kući. Ipak, paradoks je što se često koristi samo jedno od tih kupatila, dok ostala ostaju neupotrebljena. Mnogi vlasnici ovih građevina zapravo i ne žive u njima – već i dalje rade i žive u inostranstvu, dok su im vile u selu prazne.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, mnogi stanovnici ovog kraja odlučili su da napuste zemlju i okušaju sreću u državama poput Austrije, Nemačke, Švajcarske i Italije. Njihove životne borbe, rad u fabrikama, građevini i raznim drugim poslovima omogućili su im da akumuliraju sredstva koja su kasnije uložili u gradnju porodičnih kuća. Danas, veliki deo populacije Točke čini upravo dijaspora, a mnogi govore po tri jezika, pokazujući time koliko su se prilagodili sredinama u kojima su radili.
Jedan meštanin, koji je čak 54 godine proveo van zemlje, ističe da je želeo da uštedi i uloži sve što je stekao – te je napravio ogromnu vilu, iako u njoj gotovo nikada ne boravi. Ovaj primer nije usamljen. Većina ovih kuća više je statusni simbol nego stvarno mesto za život.
- Međutim, iza tih mermernih zidova i luksuznih ukrasa, krije se i drugačija strana života u Točki. Međuljudski odnosi u selu su napeti, a zavist i nadmetanje su duboko ukorenjeni. Neko digne jedan sprat, komšija odmah podigne dva. U trci za najlepšom kućom, mnogi zaboravljaju na suštinu. Jedan stanovnik kroz ironiju priča kako se “svi drogiraju”, svako na svoj način – jedni cigaretama, drugi alkoholom, treći nečim težim – dok se iz dvorišta u dvorište prepliću uvrede i nadmetanja.
Uprkos svemu, meštani su pokazali visok stepen samoinicijative i zajedništva kada je reč o infrastrukturi. Ulice su asfaltirane, postavljena je rasveta, uveden telefon, čak su ulagali i u elektrodistribuciju. Međutim, sve to ne može da sakrije činjenicu da mnogi žive iza svojih kuća, u pomoćnim objektima, dok raskošni domovi uglavnom zjape prazni. Zbog čestih krađa, mnoge vile imaju video-nadzor i privatno obezbeđenje, što dodatno naglašava osećaj distance i nesigurnosti.
Najemotivniji deo ove priče tiče se porodičnih odnosa. Dok su roditelji radili u inostranstvu, deca su često ostajala sama ili rasla kod rodbine. Mnogi su takođe završili u drugim državama, pa sadašnje generacije nemaju ni čvrstu vezu sa mestom iz kog potiču. Jedna rečenica najbolje oslikava ovu emotivnu prazninu: “Stekli smo kapital, ali smo izgubili decu.” Za neke je to bila cena uspeha – bez letovanja, odmora, luksuza za sebe – već isključivo ulaganje u kuće koje često stoje kao simbol jednog sna, ali i žrtve.
Uprkos bogatstvu koje se na prvi pogled vidi na svakom koraku, Točka nije samo selo vila i mermera. To je mesto gde se ukrštaju snovi i stvarnost, gde uspesi dijaspore sijaju spolja, a unutar zidova često caruje tišina i samoća. U toj tišini ostaju da odzvanjaju pitanja – da li je vredelo i da li je moguće spojiti materijalno bogatstvo sa porodičnom srećom?Točka je više od najbogatijeg sela – ona je priča o životu, o izborima i posledicama koje dolaze sa svakim od njih.