„U mom komšiluku je živela jedna starija žena. Uvek je kašljala, prosila za hranu ili novac za lekove. Svi su je izbegavali, plašeći se da će nešto pokupiti od nje. Meni je bilo žao, pa sam joj povremeno donosio hranu ili joj u ruku gurnuo koji dinar.
Jednog dana je preminula. Niotkuda me pozvao neki njen dalji rođak i zamolio da dođem u njen stan. Mislio sam da im treba pomoć da raščiste stvari.
Kada sam ušao, samo sam se ukočio. Stan je bio prazan: nijedne stolice, samo prostirke na podu na kojima je spavala. Ali na zidovima – apsolutno predivne slike. Kao… prava remek-dela.
Ispostavilo se da je nekad bila poznata slikarka. Njena dela su vredela mnogo, ali posle smrti njene ćerke prestala je da slika i nikada nije prodala slike koje je njena ćerka volela.
A onda šok: te slike je u testamentu ostavila meni. Odneo sam ih kući, plakao kao dete, i još su na mojim zidovima. Nikada nisam prodao nijednu. Samo me podsećaju na nju i na to koliko je ljubavi imala prema svojoj ćerki.“