Adelijini roditelji poginuli su u saobraćajnoj nesreći kada je njoj bilo samo deset godina. Mesecima nije mogla da shvati šta se dogodilo. Polako, počela je ponovo da živi. Sav svoj život posvetila je farmi u Irskoj.
Leti Kunan, sestra njenog oca, vremenom je uzela sve u svoje ruke. Mada je uvek bila ljubazna, nije imala razumevanja za nestašluke nemirne devojčice, kakva te bila Adelija.
Jedino što ih je spajalo bila je ogromna ljubav prema farmi. Zajedno su radile i živele skoro trinaest godina, a onda je Leti obolela od paralize. Adelija je sada morala o svemu da se brine.
Nije znala da li će uspeti da sama prođe kroz sve teškoće. Njeni neprijatelji bili su nedostatak novca i vremena. Kada je posle šest meseci njena tetka umrla. Adelija je bila očajna. Ostala je sasvim sama. Mada je ona vredno radila i skromno živela , Adelija je morala da proda imanje kako bi isplatila dugove.
Mada nije želela, obratila se za pomoć Patriku, starijem očevom bratu koji je otišao u Ameriku pre dvadeset godina i obavestila ga o sestrinoj smrti .Njegov odgovor iznenadio je i obradovao Adeliju. Pismo je bilo srdačno i puno topline . Poslednja rečenica naročito je dirnula Adeliju: “Dođi u Ameriku ,moj dom je sada i tvoj “
Tako je Adelija spakovala stvari koje je imala, prodala ono što nije mogla da ponese su sobom i rekla zbogom Skibemu, jedinom mestu koje je volela i koje je bilo njen dom.
Osetila je kako je avion dodirnuo pistu i to je vratilo u stvarnost. Zamišljeno je gledala ispred sebe. Nervozno se igrala zlatnim medaljonom, jedinom uspomenom na njenu majku. Ništa je više ne vezuje za Irsku, ubeđivala je sebe. Sve što je tamo volela više nije postojalo. Patrik Kunan bio je njen jedini rođak, jedina veza sa svim onim što je nekada volela, što je nekada imala. Pokušala je da ne obraća pažnju na strah koji je iznenada osetila. Nema nikakve razlike između Amerike i Irske. Već će se ona prilagoditi novonastaloj situaciji. Zar joj to nije uvek polazilo za rukom?
