Adel je vratila telefon u džep. Otključala je vrata stana odlučivši da majci još uvek ne spomene ni pismo, koje je poslala gospodinu Stounu, niti njegov odgovor. Trebalo je smisliti šta će obući za sastanak, a ona
osim farmerki i majica, jedne stare suknje i para salonki, koje su nekad pripadale njenoj majci, ništa drugo nije imala u svom ormaru. Umorno je protrljala lice maštajući o trenutku kad će se zavući u vreću za spavanje, na podu pored kreveta bolesne majke, zaspati i zaboraviti sumornu stvarnost, u kojoj je živela.
Narednog jutra, strahujući da će zakasniti, Adel je metroom stigla s jednog kraja Londona na drugi. Kad se obrela ispred raskošne vile, shvatila je da je Hemfri Stoun odlučio da njihov susret bude manje
formalan odabravši kao mesto susreta ne svoju kancelariju, već dom.
Boreći se s nervozom, pozvonila je na vrata, koja joj je otvorila kućepa žiteljka s lošim znanjem engleskog jezika i bukvalno ju je ugurala u raskošni salon s umetničkim antikvitetima i velelepnim venecijanskim
ogledalima.
Čovek koji je sedeo u udobnom naslonjaču skočio je na noge čim je ušla. To nije bio Hemfri Stoun, shvatila je posmatrajući visoku i snažnu priliku pred sobom. Stomak joj se istog trenutka stisnuo od nervoze.
Bio je to Lorenco Sorentino, njena najveća noćna mora još od detinjstva.
Ocjena čitalaca
[Ukupno: 2 Average: 4.5]