Titraji srca

Morgan Frost je pokušavala da, drhtavim prstima, pokupi pramenove svoje kovrdžave, crne kose. Vetar je duvao i nosio krajeve njene oskudne odeće, kroz koju je prolazila hladnoća. Pretrčavala je ulicu sa namerom da što pre stigne do restorana, gde ju je čekala njena sestra, Dajana.
Samo nekoliko trenutaka pre nego što se našla pod sigurnim okriljem restorana, osetila je prve kapi kiše na svom licu. Podigla je pogled ka nebu i videla tamne oblake koji su se kovitlali iznad visokih zgrada. Prizor je bio tmuran i ona je nesvesno namrštila svoje guste i lepo izvijene obrve. Lepo i sunčano jutro u San Dijegu zamenilo je tmurno i mutno poslepodne.
Iako je slušala vremensku prognozu i čula da će tog popodneva padati kiša,Morgan se obukla lagano, zanesena sunčanim jutrom koje je, po njoj,obećavalo još lepši dan. Na sebi je imala haljinu svetloplave boje sa širokim bretelama i tanak džemper, koji je ponela pri samom izlasku iz kuće, za svaki slučaj, kako je u tom momentu pomislila.
Jedva je dočekala da uđe u restoran. Vetar joj je razbarušio, ionako kovrdžavu i neukrotivu, kosu, a činilo joj se da joj je produvao i glavu, koja ju je odjednom počela boleti.
– Kakvo nevreme – prokomentarisala je umesto pozdrava, dok je sedala za sto za kojim je sedela njena sestra Dajana. – Sasvim neočekivano za ovo doba godine.
Dajana je za razliku od Morgan, imala smeđu kosu, ali takođe kovrdžavu. Obe su to nasledile od majke, dok je Dajana imala očevu boju kose.