Alisa je stajala gledajući ih sve dok nisu zamaknule na odmorištu, dve prilike u crnom i obe sede kose. Nestale su joj iz vidokruga na galeriji, gde se mermerno belo stepenište razdvaja, i ostala je sama u holu osvetljenom bronzanom svetiljkom, koja je bacala oko sebe zlatastu svetlost. Meki tepisi, kao raznobojna ostrvca, bili su zastrti po sjajnom podu, dok su cepanice gorele u velikom kaminu veselo pucketajući. Napolju je besnela oluja.
I Alisa je bila u crnom, jer je gospoda Alber-Lasal volela tu boju. Znala je da nije ni lepa ni atraktivna na način na koji su to današnje devojke, kao i da se nijedan muškarac neće u nju zaljubiti zbog lepote; ali bila je vitka i graciozna, a njeno lice odavalo je pouzdan karakter. Imala je visoko čelo, lako izvijene obrve, zelene oči s tamnim trepavicama i plavu, ravnu i gustu kosu, meku kao svila.
Izgledala je smireno iako u tom trenutku nije bila mirna. Bila je besna na čoveka koga nikad nije videla i pitala se zašto neko tako osećajan, kao što je gospođa Alber-Lasal, troši vreme na njega.
Za šest meseci, koliko je Alisa bila zaposlena kod gospode Alber-Lasal, on je svojoj maćehi poslao nekoliko razglednica, jedanput joj je telefonirao iz Pariza kad je ostao bez novca, i tada je obećao da će je posetiti prvom prilikom. Danas je trebalo da stigne, sve je bilo spremno za njegov dolazak, uključujući sobu u kojoj će boraviti, a on se nije pojavio. Kad je Karlton, stari sluga, ušao kroz masivna vrata, koja su vodila u kuhinju, da doda još koju cepanicu na vatru, rekla mu je da misli da više nema smisla održavati plamen u kaminu.
Zbunjeno ju je pogledao.
