Zastala je pred brojem 420, misleći kako ta kuća ne izgleda kao dom jednog čudaka. Bila je prizemna, sa nevelikim i zapuštenim dvorištem, sa visokom ogradom i prozorima, na kojima su bili zatvoreni šaloni.
Kuća je spolja odavala utisak da u njoj niko ne živi. Ipak, kada je stala pred ulaznu kapiju, Keli je osetila da je neko posmatra kroz prozor. Usmerila je pogled svojih maslinastozelenih ženica na svaki od njih pojedinačno, međutim, na njihovim obrisima nije videla nikoga.
Bez obzira na to, nije je napuštala misao da neko iz kuće pomno prati svaki njen pokret. To ju je malo pokolebalo, ali ne u meri koja bi je naterala da se vrati nazad. Uostalom, šta je moglo da joj se dogodi?
Rejnvud ulica je bila gusto naseljena, sa obe njene strane su se nalazile velelepne kuće, gusto načičkane jedna do druge. Saobraćaj je bio redak, prolaznici malobrojni.
Keli je zaključila da bi je svakako neko čuo, ako bi vrisnula i počela da doziva u pomoć. Ali, nešto joj je govorilo da će u društvu misterioznog Dankana Forbsa, biti potpuno bezbedna. On je uostalom, nekada radio kao advokat, što ga je preporučivalo kao čoveka kome je zločin stran.
Prošla je kroz kapiju koja je, začudo bila otključana. Dok je koračala popločanom stazom do ulaznih vrata, i dalje je nije napuštao utisak da je neko prati pogledom. Pozvonila je, uprkos tome. Zadržala je dah, u očekivanju odgovora iznutra, ali je vidno odahnula kada se na vratima pojavila sredovečna žena, obučena u elegantni poslovni sako od svetlosivoe tvida, i sa brižljivo začešljanom kosom plave boje.
