Sunce je sijalo svom snagom, tako da se Agostina Valente zabrinuto zapitala da li je na lice, i otkrivene delove tela, nenela dovoljno kreme sa zaštitnim faktorom. Zažalila je što nije ponela šešir sa širokim obodom i obukla se adekvatnije. Na nebu bez ijednog oblačka sunce je nemilosrdno sijalo i navodilo je da žmirka, uprkos tome što je nosila naočare sa potpuno tamnim staklima.
Vrućina je bila neizdrživa, vazduh suv i nepokretan, ispunjen mirisom palminog lišća. I najmanji pokret je izazivao krupne kapi znoja. Bila je užasno žedna, jer je već popila svu vodu, koju je ponela sa sobom.
Želela je da što pre ode sa morskog mola na kome je stajala i smesti se u neki prijatni kafe sa klima-uređajima. 0, koliko je to samo želela…
Istina, snažnije je priželjkivala povratak kući, u prijatno prohladni, vetroviti Bergamo. Ali, tamo nije mogla da se vrati. Ne, još uvek.
Osvrnula se oko sebe i bacila pogled na panoramu Agriđenta. Čitav grad je blještao na podnevnom suncu, koje kao da je potenciralo njegovu lepotu.
Zavidela je ljudima koji su mogli da podnose lokalnu klimu i da, samim tim, uspeju da se prepuste čarima jednog od najlepših gradova na Siciliji. Ona to nije mogla. Bila je previše naviknuta na kontinentalnu klimu, na vlažan vazduh, na vetar u kosi.
I na odsustvo pretencioznosti koja se ovde osećala na svakom koraku, zaključila je, čitajući nazive jahti, parkiranih uz mol.
