U današnjem članku govorićemo o Hurem Sultaniji, poznatoj i kao Rokselani, jednoj od najuticajnijih žena u istoriji Osmanskog carstva, čiji životni put od skromne konkubine do zakonite supruge Sulejmana Veličanstvenog i ključne političke figure ostaje fascinantna priča puna intriga, ambicija i nepokolebljive volje.
- Njena kombinacija lepote, inteligencije i političke pronicljivosti učinila ju je osobom koja je umela da iskoristi svaku priliku kako bi osigurala moć i budućnost za sebe i svoju decu. U svetu haremskih spletkarenja i opasnih dvorskih igara, svaka njena odluka bila je promišljena i imala jasan cilj – opstati i vladati iz senke.
Iako su je kasnije popularne serije često prikazivale jednostrano, Hurem je bila daleko složenija ličnost. Njen glavni izvor moći, pored ljubavi sultana, bilo je majčinstvo. Za razliku od svoje najveće suparnice, Mahidevran Sultanije, koja je imala jednog sina, Mustafu, Hurem je Sulejmanu rodila pet sinova – Mehmeda, Abdulaha, Selima, Bajazita i Džihangira – kao i ćerku Mihrimah. U tadašnjem sistemu, gde su svi sultanovi sinovi imali jednaka prava na presto, broj naslednika bio je snažno političko oružje. Njena strategija bila je jasna – ojačati položaj svoje dece i ukloniti konkurenciju, naročito popularnog Mustafu.
Hurem je vešto koristila brakove svoje dece kao politička sredstva. Priča o Mihrimah, koja se udala za Rustem-pašu, često je prikazivana kao nametnuta odluka majke, dok istoričari smatraju da je taj brak bio rezultat dogovora i međusobnog interesa. Ipak, postoji manje poznata hipoteza da je Hurem u političke svrhe udala i svog najstarijeg i omiljenog sina – Šehzadea Mehmeda – i to za rođaku, Esmehan Baharnaz Sultaniju, ćerku Šah Sultanije i velikog vezira Ljutfi-paše.
Mehmed je bio izuzetno nadaren princ – obrazovan, vešt u kaligrafiji i poeziji, govorio je više jezika i bio omiljen kako majci, tako i ocu. Godine 1541. postavljen je za guvernera Manise, grada koji je važio za „prestonicu naslednika“. To je bio jasan signal da ga sultan vidi kao svog budućeg naslednika. Prema hipotezi, upravo je brak sa Esmehan dodatno učvrstio njegov položaj, povezujući ga s dinastijom i izjednačavajući njegov status sa Mustafom, čija je majka bila plemićkog porekla.
- Ovaj brak je, navodno, imao podršku i Šah Sultanije, koja je u njemu videla priliku za sopstveno jačanje na dvoru. Istoričari ostaju podeljeni oko toga da li je Mehmed želeo ovaj brak ili mu je bio nametnut. Neki izvori govore da je Esmehan gajila iskrena osećanja prema njemu, dok o njegovim stavovima nema mnogo podataka.
Priča se dodatno komplikuje pominjanjem njihove navodne ćerke, Humaše Sultan, rođene oko 1543. godine, koja je nakon očeve iznenadne smrti od malih boginja odrasla pod posebnom zaštitom svoje bake Hurem. Taj status i kasniji povoljan brak Humaše sa Ferhad-pašom mnogi vide kao posredan dokaz da je bila dete iz dinastičkog braka. Postoje i beleške o mogućem sinu koji je umro ubrzo po rođenju, ali bez čvrstih potvrda.
Nedostatak zvaničnih dokaza o ovom braku objašnjava se time što su životi šehzada van Istanbula slabije dokumentovani. Hroničari su pažnju uglavnom usmeravali na sultanov dvor, a haremi prinčeva retko su bili predmet opsežnog beleženja, osim ako princ nije postao sultan. To ostavlja prostor pretpostavkama i tumačenjima.
Neki ugledni istraživači, poput Čagataja Uludžaja, smatraju hipotezu o braku vrlo verovatnom, dok drugi, poput Lesli Pirs, ostaju skeptični zbog oskudice čvrstih podataka. Zna se da je Mehmed imao i druge konkubine, poput Aja Hatun, ali njihov status nije potpuno razjašnjen.
Smrt Mehmeda 1543. godine bila je ogroman udarac i Hurem i Sulejmanu. „Zlatni princ“ otišao je prerano, ostavljajući iza sebe nerazjašnjenu misteriju braka sa Esmehan i neostvarenu ambiciju da sedne na presto. Njegova smrt dramatično je promenila ravnotežu moći na dvoru i otvorila put novim borbama među preživelim sinovima.
Ova priča, ma koliko bila obavijena pretpostavkama, osvetljava surovu prirodu politike Osmanskog carstva, gde su ljubav, ambicija i proračun bili neraskidivo povezani, a porodične veze često postajale oružje u borbi za vlast. Sudbina Šehzadea Mehmeda pokazuje koliko su, u svetu velikih igrača poput Hurem Sultanije, i najbliži mogli postati deo šahovske partije u kojoj je ulog bio sam presto