Posle saobraćajne nesreće koju je sam skrivio, Rodrigo ni slutio nije da će njegova spasiteljka imati anđeosko lice. Iskre među njima počele su da varniče…
Rodrigo Navara ljutilo je pritiskao pedalo gasa sportskog automobila vozeći se uzanim putem. Zar je poludeo? Šta radi napolju, po ciči zimi, na pustom jorkširskom putu? Možda je poverovao da može pobediti prirodu? S jedne strane puta protezala su se snegom prekrivena polja, na drugoj su se uzdizale strme padine planine. Dovoljan bi bio trenutak nepažnje da automobilom sleti s puta ili da se zabije u stene.
Rodrigo je bio svestan opasnosti, ali morao je ovo da učini… da izazove smrt. Ovde, daleko od svoje vile u Londonu, pronašao je jedini način da priguši gorući bol u sebi.
U međuvremenu je protekla čitava godina od smrti njegovog oca. Hulio Navara je u momentu nesreće uživao u životu punim plućima. Rodrigo se setio kako ga je otac nagovarao da konačno osnuje porodicu i da smireno živi. Ćak je pretio da će iz Brazila doleteti u London da ga urazumi. Dan kasnije pronašli su njegovo beživotno telo u olupini “cesne”.
Majka je Rodrigu kroz suze preko telefona ispričala o nesreći, pa je on istog dana odleteo u Brazil da bi bio uz nju. Kao sin jedinac morao je da preuzme ulogu glave kuće, morao se pobrinuti za sve: od organizovanja pogreba do sređivanja haosa, koji je iznenadna očeva smrt izazvala u porodičnom preduzeću.
Rodrigo je bio stub, na koji su se oslanjale njegova majka, tri sestre i poslovni partneri. Nije sebi dopuštao nijedan znak slabosti, radio je ono što je morao. Organizovao je prodaju porodične vile zato što njegova majka nije mogla da podnese pomisao na to da ostane sama u toj velikoj kući. Smireno je sortirao sve porodične uspomene sklonivši ih dok majka ne bude dovoljno jaka da se time bavi.
Kad se nekoliko nedelja kasnije vratio u London, još uvek nije dozvolio sebi da tuguje, jer je morao da se pobrine za sopstveno preduzeće. Nekoliko dana kasnije bio je potpuno uvučen u stresnu svakodnevicu i bez milosti je nastavio da otkupljuje druge firme uvećavajući tako bogatstvo.
Zbog preuzimanja bankrotiranog elektro-preduzeća na severoistoku Engleske na jedan dan napustio je svoju kancelariju u Londonu. Konačno će imati vremena da
misli na oca i da tuguje.
Automobil ga je čekao na aerodromu, a znao je da će mu prijati duga vožnja kroz snežne predele. Zapravo, trebalo je da ide magistralom, ali pusti lokalni putevi bili su mu neodoljivi. Nije koristio navigaciju i sad je ovde, usred ničega.
Spuštao se sumrak, a Rodrigo je posmatrao kroz vetrobransko staklo ples bezbrojnih krupnih pahulja. Isključio je mobilni telefon i radio, pa su jedine zvukove proizvodili vetar i tiho zujanje motora.
