Dan je bio na izmaku. Na zapadu, kom su one bile okrenute, se crvenilo nebo, a sivi suton je lagano padao na imanje.
Trejsi, punačka domaćica, koja je na tom imanju provela čitav svoj život radeći za Blokerove, duboko je uzdahnula. Veliki teret se osećao u tom njenom uzdahu. Potom se malo promeškoljila na stolici, a onda je prekrstila ruke na grudima i nastavila da razmišlja. Na njenom licu, pravilnih crta, se jasno oslikavala briga.
Uperila je svoje sitne, crne oči u redove voćnjaka, koji su se nazirali u daljini. Srce joj se steglo pri pomisli da jednoga dana neće moći da uživa i da posmatra drveće kako se s proleća oblači u modro zeleno lišće i prekrasne, raznobojne cvetove. U leto bi se voćnjak zakitio sočnim plodovima. Uživala je da prolazi između redova u voćnjaku i da gleda otežale grane kako se savijaju sve do zemlje. Mada, njoj je bila lepa i zlatna jesen, koja je ogoljavala njihove grane i spremala ih za zimu.
Ne, ona, zaista nije mogla da zamisli da će doći dan kada više neće moći slobodno da priđe voćnjaku i da ga posmatra.
Sindi Bloker je ispod oka pogledala u zabrinuto Trejsino lice, ali ništa nije rekla. Znala je da misle i brinu o istoj stvari. A onda je, ne okrećući glavu, krajičkom oka, pogledala u svoju mlađu kćerku, Kajli koja je sedela do nje i pravila se da zainteresovano posmatra zalazak sunca. Mada, Sindi je znala da ona iza tog zainteresovanog izraza lica, skriva brigu.
Bilo joj je krivo što je vidi tužnu i napetu. Za manje od tri nedelje Kajli je trebalo da se uda za Harolda Grejsa i da ode sa imanja. Umesto da im imanje odiše prazničnom atmosferom i radošću svi su bili tužni, zabrinuti i pokunjeni.
– Kajli, da li Harold večeras dolazi po tebe? – zapitala ju je majka, kako bi prekinula tišinu koju više nije mogla da podnese.
– Da, idemo na večeru – potvrdila joj je.
Preko njenog lepog lica je preleteo blaženi osmeh, što je značilo da je počela da razmišlja o vereniku Haroldu.
A onda je ponovo zavladala tišina. Trejsi se ponovo promeškoljila u stolici, a onda pogledavši prvo u Sindi, pa u Kajli rekla:
– Ovo je užasno! Više ne mogu da sedim skrštenih ruku, a sa druge strane, ne znam šta da preduzmem. Osećam da ću izludeti od ovih misli.
– Pročitala sam pismo Breta Hardinga bar deset puta nadajući se da sam nešto propustila ih pogrešno shvatila, ali… – Sindi se namrštila i odmahnula glavom. – Dobro sam shvatila njegovu poruku. On dolazi po svoj deo imanja.
Cijeli roman “Konačno rešenje”»
