Let za Big River bio je otkazan u poslednjem trenutku. Zbog toga je Loren Doson bila primorana da odleti u Poston, a odatle da uzme mali privatni avion do mesta Kroford, i time već ionako dugačko putovanje produži za još četiri sata. Da nevolja bude veća, nije mogla da se sastane sa predstavnikom Biroa za indijanska pitanja sa kojim je bilo dogovoreno da je sačeka na aerodromu u Big Riveru. Na prvom sletanju pozvala je Oskara Maksvela.
– Ne brini, dušo – uveravao je. – Ni let preko Kroforda nije loš. Pozvaću tamošnji aerodrom i pobrinuću se da te neko sačeka. A kad budeš stigla do Parkera, ja ću biti tamo.
Hteo je da kaže još nešto, ali su preko razglasa pozivali putnike da uđu u avion i ona je prekinula vezu. Kada je posle nekoliko sati njen avion sleteo na privatni aerodrom, poruka je već čekala. Pratilac će doći po nju u dva sata posle podne.
– Dovraga! – uzviknula je očajnički. Na putu je još od jedan sat ujutru i sada treba da čeka još dva sata. Ali, bar će imati pratnju.
– Odmoriću se malo – rekla je službeniku i pokazala ka suprotnom kraju prostorije. – Ako me neko traži recite mu gde sam.
Mladić u sivoj uniformi nasmešio se ljubazno.
– Imali ste naporan let?
– Nepodnošljivo dugačak – uzvratila mu je osmehom.
Iz jednog ormarića izvadio je mali jastuk. – Izvolite, gospođice Doson.
Samo se vi odmorite. Bilo ko da dođe reći ću mu gde ste.
Noseći torbu preko ramena otišla je u udaljeni ugao gotovo prazne čekaonice. Nekoliko sekundi kasnije bila je opružena na tvrdoj drvenoj klupi i čvrsto spavala.
Posle izvesnog vremena njen miran san prekinulo je nečije prisustvo.
Budila se polako, osećajući bol u leđima. Proklinjala je onoga ko je probudio, ma ko to bio. Zaklonivši rukama oči, okrenula se i ugledala par mišićavih nogu obučenih u farmerke.
Spustila je noge na pod i povukla se malo unazad da bi malo bolje osmotrila ovog visokog čoveka. Oko uskog struka bio je opasan pohabani kaiš o koji su bile okačene isto toliko iznošene rukavice od teleće kože.
Karirana košulja i otkopčani prsluk od teksasa, više su otkrivali nego skrivali njegove široke grudi.
Zagledala se u tamno, lepo lice boje bakra, a zatim pogled zaustavila na tamnosmeđim očima iz kojih se ništa nije moglo pročitati.
– Vi treba da me povezete?
– Ukoliko idete u Parker.
Bez reči je klimnula glavom i pružila ruku.
– Ja sam Loren Doson.
– Rasel Noris – nije primetio, ili se samo pretvarao da ne vidi ruku koju je ispružila u znak pozdrava. – Imate li prtljag?
