Telefon je uporno zvonio. Emili je izjurila iz kupatila da odgovori na poziv. Zapitala se ko bi mogao biti tako rano i to baš kad se spremala za posao.
– Emili!? – čuo se promukl glas. – Stižem večeras…
– Frede, ti si!
– Ne raduješ se?!
– Naprotiv, to je divno!
– Čekaj me!
– Zar to nije moja sudbina…
– Nedostajala si mi – nagovestio je poverljivim tonom.
– I ti meni! – nasmejala se pri pomisli da se stalno dovikuju.
– Rekao bih ti još mnogo toga, ali… – galama koja se čula u pozadini bila je dovoljno jasno opravdanje i bez tih reči.
– Znam! – viknula je umesto pozdrava i požurila na posao.
Na putu do Gradske biblioteke u kojoj je radila, Emili je svratila po svoj obrok kod Banua.
– Dobro jutro, Banu – uzvratila je osmeh i pozdrav sredovečnom Indijcu kojeg su svi jednostavno zvali imenom.
– Vaš osmeh ovog jutra govori da postoji mnogo razloga da ovaj dan bude lep – primetio je.
– Nadam se – rekla je gotovo poverljivo i nasmejala se. – Ali, i vaš osmeh ukazuje da i vi imate vanrednih razloga za radost.
– Da – klimnuo je. – Danas u luku uplovljava brod sa tovarom iz moje rodne Indije – izjavio je sa ponosom.
– Mislila sam da se takve stvari događaju redovno – promrmljala je pomalo zbunjeno.
– Tu ste u pravu, gospođice Parker, ali danas je na brodu sin moje sestre, Kabir. Nisam ga video godinama – dodao je sa setom.
– Dolazak nekog bliskog i dragog je zaista razlog za slavlje.
