Sveti Jovan Šangajski, velikani hrišćanske duhovnosti, progovorio je o tome šta se dešava sa dušom nakon smrti. U svom pismu, on donosi duboko promišljanje o večnom životu, pripremi koju zemaljski život predstavlja za budući, kao i o suštini duše koja ne prestaje da živi nakon fizičke smrti. Ovaj odlomak koji ćemo sada podeliti, sadrži uputstva o tome kako svetlost Hristovog vaskrsenja osvetljava put svakog vernika prema večnom blaženstvu.
„Zemaljski život je priprema za budući život“
Život na zemlji, prema Svetom Jovanu Šangajskom, nije nešto što se završava smrću, jer bi u tom slučaju ljudski život bio besciljan i beskoristan. On kaže da bi naš život bio besmislen ukoliko bi se sve završavalo smrću. Šta bi, onda, vredili naši postupci, vrlina i dobra dela, ako bi sve nestalo u trenutku fizičke smrti? Sveti Jovan ističe kako bi takav pogled na život bio zapravo pogrešan, i kako bi tada reči „jedimo i pijemo, jer sutra ćemo umreti“, imale svoj smisao. Međutim, čovek je stvoren za besmrtnost, za život večni, i upravo je Hristos svojim vaskrsenjem otvorio vrata Carstva Nebeskog onima koji veruju u Njega i žive pravedno.
Zemaljski život, prema ovim učenjima, zapravo je priprema za život posle smrti, a smrt nije kraj, već prelaz u večni život. U Božijem planu, smrt je samo faza u kojoj se završava priprema duše, da bi ona bila u potpunosti oslobođena telesnih okova. „Ljudima predstoji jedanput da umru, a potom sledi sud Božiji“ (Hebrejima 9:27), kaže Sv. Jovan. Smrt ne znači kraj postojanja, jer duša nastavlja da živi, njen život se ne prekida ni na trenutak.
Duša nastavlja da živi posle smrti
Nakon smrti, telo se raspada i čeka Opšte Vaskrsenje, dok duša nastavlja da živi. Kroz svoja viđenja, koja su često zabeležena kroz istoriju, svetitelji su nam pružili uvid u to kako izgleda život duše posle smrti. Sveti Amvrosije Mediolanski kaže da, iako telo umire, duša ne prestaje da postoji, već postaje još življa, snažnija i delatnija nego što je bila u telu. Duša, oslobođena od telesnih prepreka, postaje još delatnija, delujući u svojoj vlastitoj sferi, i više nije opterećena nikakvim ograničenjima koja joj je telo prethodno nametalo.
Prepodobni avva Dorotej, još jedan veliki svetitelj iz 6. veka, dodaje da duša, nakon smrti, sve pamti – sve reči, dela i misli koje su je oblikovale dok je boravila u telu. Njena pamćenja nisu samo povezana sa zemaljskim stvarima, kao što su porodica, posao ili imanje, već sa njenim vrlinama i manama. On smatra da ništa ne iščezava iz duše, sve što je učinila na ovom svetu, duša nosi sa sobom i dalje, i to se ničim ne briše.
Duša posle smrti: Oštrija i budnija
Veliki podvižnik, prepodobni Jovan Kasijan, govorio je o duši koja ne postaje nesvesna posle smrti, kao što veruju neki heretici, već ona ostaje živa i svesna. U njegovim rečima, ne samo da duša ne gubi osećanja, već postaje još oštrija, sa povećanom sposobnošću za prepoznavanje radosti, tuge, nade, straha i drugih emocija. Duša, u trenutku razdvajanja od tela, postaje još življa, njena sposobnost za razumevanje se produbljuje i ona postepeno postaje svestan učesnik u božanskoj stvarnosti.
I zaista, duša je najdragoceniji deo čoveka, sadrži lik Božiji, i nakon što se oslobodi telesne ogrubelosti, ona ne postaje nesvesna, već dobija još veću sposobnost za percepciju, za razumevanje i razmišljanje. Razum postaje čistiji i finiji, sve izoštrenije, što omogućava duši da u potpunosti prepozna i shvati sve što je doživela u svom životu.
Duhovna viđenja i susreti sa upokojenima
U mnogim religijskim tradicijama, pa i u hrišćanstvu, postoji svedočenje o duhovnim viđenjima koja prepoznaju samrtnici pred svojom smrtju. Mnogi upokojeni, kako izvještavaju, javljaju se u snovima i vizijama svojim voljenima, donoseći poruke, ili jednostavno ostavljajući tragove svog postojanja u duhovnom svetu. Sveti Jovan Šangajski navodi da, iako takvi susreti mogu delovati kao neposredan kontakt sa dušama upokojenih, treba biti oprezan. Jer, samo kada se radi o blagodatnim viđenjima svetih i Anđela, možemo biti sigurni da su to bića sa drugog sveta.
U slučajevima kada smrtni ljudi sreću duše svojih voljenih koji su već preminuli, to je više upoznavanje sa onostranim svetom. No, važno je napomenuti da prava priroda tih susreta, onih koji se javljaju, poznata je samo Bogu. Ovakvi susreti mogu biti shvaćeni kao priprema za prelazak u novi, duhovni svet.
Susret sa dobrim i zlim duhovima
Kada duša napusti telo, ona se susreće sa drugim duhovima, bilo dobrim, bilo zlim. Veoma često, duša stremi onima s kojima je bila u vezi za života i čiji je uticaj na nju bio značajan. Ako je duša bila pod uticajem nečistih duhova, verovatno će se i nakon smrti povezati sa njima. Ovaj susret sa svetlim i tamnim bićima se ne može shvatiti kao uobičajeno iskustvo, jer, koliko god bio poznat svet onostrani, on nikada nije potpuno prijatan, niti uvek bez bola.
Sveti Teofan Zatvornik o tome piše: „Duša se pre iskušenja suočava sa nečistim duhovima, jer oni dolaze kako bi testirali dušu, proverili da li je životom ovde bila okrenuta prema Bogu i svetima ili, naprotiv, prema palim duhovima.“
Prvi dani duše nakon smrti
Po predanju, duša doživljava relativnu slobodu u prvim danima nakon smrti, uživajući u slobodi kretanja i posetama mestima koja su joj bila draga. Međutim, već treći dan nakon smrti, ona napušta zemaljski svet i premešta se u druge duhovne sfere. Ovde, duša dolazi u dodir sa svetlom i snazima Božijim. Na ovaj način, ona se priprema za svoj večni put, prepoznajući Božiju volju koja je vodi prema večnom životu.
Ovo učenje svetih otaca i svetitelja je snažna opomena o stvarnoj prirodi postojanja duše, njenoj neprekidnoj aktivnosti i procesu koji počinje već u trenutku kada ona napusti telo.