U današnjem članku želim da podelim jednu veoma ličnu i bolnu priču koja pokazuje koliko ponekad porodica može doneti neočekivane izazove, čak i kada bi trebalo da bude izvor najveće podrške i sreće.
- Kada sam rodila sina, mislila sam da će moj život postati prava bajka. Moj muž i ja smo dugo želeli dete i kada je on konačno došao na svet, osećala sam se kao najsrećnija žena na svetu. Međutim, ta radost nije dugo trajala jer se u našu sreću umešala moja svekrva, koja je ubrzo počela da pravi probleme umesto da uživa u unuku.
Umesto da prihvati naše dete sa ljubavlju i radošću, ona je svaki put kada bi pogledala mog sina izgovarala zlobne komentare, govoreći da on ne liči na njenog sina i da nešto tu nije kako treba. Isprva sam pokušavala da ignorišem te reči, pravila sam se da to nisu ozbiljne primedbe i da je možda samo njena opsesija. Verovala sam da bebe u prvim danima često izgledaju drugačije i da se s vremenom sve to sredi. Međutim, kako su dani prolazili, njeni komentari su postajali sve glasniji i otrovniji, a atmosfera u kući je postajala sve neprijatnija.
Jedan događaj je posebno zapalio celu situaciju. Dok sam se vraćala iz prodavnice sa punim kesama, moj komšija, čovek od pedesetak godina, ponudio je da mi pomogne i uneo mi kese u zgradu. Naizgled običan čin ljubaznosti, ali moja svekrva je to posmatrala sa prozora i ubrzo počela da širi svoju teoriju. Tvrdila je da dete ima oči kao komšija i da nije ni čudo što je toliko spreman da pomogne. Njena mašta je otišla toliko daleko da je počela da ubeđuje mog muža, njegovu sestru, pa čak i druge ljude iz komšiluka da dete nije naše, da ima “nečiju tuđu krv” i da je sumnjivo.
- Osjećala sam se kao da sam postala kriminalac u sopstvenoj kući, nepravedno osuđena i izložena ogovaranju i sumnjama. Vrhunac te neprijatne situacije bio je trenutak kada me je svekrva, pred mojim mužem, direktno pogledala i rekla da pristajem na DNK test ako nemam šta da krijem, da bih dokazala da je to moje unuče. Bila sam zatečena i ostala bez reči. Taj dan sam plakala dugo u noć, osećala sam se poniženo i kao da sam izgubila svako dostojanstvo. Moj muž nije stao uz mene, već je samo rekao da će test završiti priču, pa sam, u želji da sačuvam mir u porodici i da moje dete ne odrasta u sumnjičavoj i otrovnoj atmosferi, pristala.
Nedelje koje su usledile bile su pravi pakao. Svekrva me nije ispuštala iz vida i svaki put kada bih podojila sina ili ga uspavljivala, imala sam osećaj da me gleda kao stranca, kao nekoga ko pokušava da joj nešto sakrije. Spavala sam loše, budila se u suzama, i razmišljala kako sam dozvolila da dovedem sebe u situaciju da moram dokazivati očinstvo deteta koje sam rodila.
Kada su konačno stigli rezultati DNK testa, doktor je jasno rekao da je dete stoprocentno biološki sin mog muža i da nema nikakve sumnje. Tada sam osetila veliko olakšanje, ali i gorčinu zbog svega što smo prošli. Svekrva je tada samo pognula glavu i ćutala, nikada više nije spomenula ni komšiju ni izgled mog sina, ponašajući se kao da se ništa nije dogodilo. Ipak, ja znam da se dogodilo i da se to ne može izbrisati.
Danas sam ponosna majka i supruga. Naučila sam koliko porodica može biti i podrška i najveći neprijatelj. Naučila sam da i kada je žena nevina i iskrena, može biti ponižena i osumnjičena samo zato što neko želi da veruje u svoju verziju istine, bez obzira na stvarne činjenice. I na kraju, moja najveća pobeda je što je istina bila na mojoj strani, a moje dete je dete ljubavi, koje zaslužuje da bude prihvaćeno i voljeno bezuslovno.