Nikolas Holander je zatečeno zastao pred vratima Halonine kancelarije, jer je začuo njen veseli, zvonki smeh. Nije ličilo na nju da bude ni toliko glasna, ni toliko razdragana. Od kada je došla u školu, Halona se ponašala ozbiljno, profesionalno, gotovo strogo. Nije se intimizirala sa zaposlenima, on je bio jedan od retkih kome je dozvolila daje oslovljava po imenu.
Veoma brzo je shvatio da je to predstavljalo jedinu privilegiju, koju je dobio, s obzirom na to da je Halona ostajala imuna na njegove suptilne pokušaje dajoj se približi.
Nikolas se još više iznenadio kada je, nakon najavnog kucanja, ušao u kancelariju i zatekao Halonu u razgovoru sa Hermanom Džefersonom. Odmah se zapitao čime je taj čovek, bez imalo smisla za humor, mogao da je zasmeje.
Pogledao je u njeno osmehnuto lice, i konstatovao daje izgledala ozareno, da su joj oči sijale, da je radost prosto bujala u njoj.
Svojim muškim instinktom je procenio da je, jednoj ženi, samo muškarac mogao da izazove takav sjaj u očima, takvu sreću.
Rohan Batler, sumorno je konstatovao. Čovek protiv koga gotovo da nije imao nikakve šanse.
