Melani je izašla iz ordinacije i pošla prema kafeteriji u prizemlju zgrade. Osećala je potrebu da bude sama, da razmisli.
Već skoro šest nedelja intuitivno je osećala da je u drugom stanju, ali kada joj je doktor potvrdio tu činjenicu, kao da je doživela šok. Svim silama je uveravala sebe da to ipak ne treba da je brine. Nije da Melani nije želela decu. Želela ih je… samo ne pod ovakvim okolnostima.
Nije da Melani nije ţelela decu. Ţelela ih je… samo ne pod ovakvim okolnostima. Deca bi trebalo da budu zaĉeta u ljubavi i da rastu u porodici u kojoj ima ljubavi. To je njihovo pravo, bez obzira da li su svesna toga ili ne. A njen status u ovom trenutku bio je takav da nije mogla da pruţi svome detetu ono što je smatrala najvažnijim i neophodnim za srećan, miran ţivot i vaspitanje kakvo je ţelela da mu pruţi.
Red je bio beskrajno dugaĉak. Melani je već bila poprilično napetih živaca i činilo joj se da se kreće uţasno sporo.
Uzela je kafu i pošla u najudaljeniji deo restorana. Sela je za sto i rasejano usula šećer u kafu. Dugo gaje mešala zadubljena u svoje misli. U glavi joj je bio košmar. Moruće da donese odluku pre nego što se ode u Volnat Grouv.
