– Jasno, jasno! – požurio je da je umiri. – To sam rekao tek onako. Ti znaš da ja ne bih dozvolio da dođeš u bilo kakvu opasnost, zar ne?
– Znam da me voliš Felipe! Kao što ja volim tebe!
– Da… – promrsio je, spuštajući brz poljubac na njene usne. – Moram da žurim, sada! Poneću nešto stvari, za slučaj da moram da prenoćim negde!
– Pomoći ću ti da se spakuješ! – Leandra je već izvlačila torbu, sa dna ormana.
Iznenadila se kada je shvatila da Felipe ubacuje u torbu više stvari, u odnosu na ono što se smatralo potrebnim za jednodnevno putovanje.
– Zbog čega nosiš toliko stvari? – morala je da ga upita.
– Za svaki slučaj! – nehajno je uzvratio, uzimajući i rezervne patike. – Ne mogu da znam šta ću sve doživeti na putu! Uostalom, neće mi biti teško da ponesem mnogo stvari, jer idem kamionetom!
Leandra je krenula da isprati Felipea, koji je užurbano ubacivao stvari u kamionet.
– Brzo se vrati! – glas joj je poprimio notu preklinjanja. – I, čuvaj se! Hoću da se vratiš živ i zdrav! Sa novcem ili bez njega, svejedno!
– Biće sve u redu! – obećao joj je Felipe, uzimajući je u zagrljaj. – Čuvaće me tvoja ljubav, to dobro znam!
– Oh, Felipe… – Leandrin glas se zagušio, u naletu suza.
– Ne plači, malena… – Felipe ju je pomazio po bradi. – Ti si zaslužila da budeš srećna, i tako će i biti.
Obrisala je suze i zbunjeno se zagledala u svog momka. – Kako to misliš? – promucala je, naslućujući skrivenu poruku u Felipeovim rečima. – Felipe?!
– Zdravo, Leandra! – Felipe je uskočio u kamionet i mahnuo joj kroz prozor. – Ako se meni nešto dogodi, vrati se svojoj braći!