U pola dva, početkom juna, Megi Demarko stajala je u predvorju crkve Svetog Atanasija, obučena u predivnu belu venčanicu, čekala da je otac odvede do oltara i preda u nežni zagrljaj mladoženje, ljubavi njenog života. U šesnaest do dva, Megi je još uvek čekala. U minut do dva, sve okupljene zvanice su shvatile da Megi i dalje čeka. Kao i one, uostalom. U dva i dvanaest… još uvek je čekala. U dva i šesnaest, telefonski pozivi, mejlovi i SMS poruke poslati su mladoženji kako bi ga upozorili da – malkice kasni na sopstveno venčanje! U dva i dvadeset sedam, Megin otac, kum, otac okasnelog mladoženje i deset svatova krenuli su u potragu za ljubavlju života Megi Demarko. U dva i četrdeset osam, konačno je postalo jasno da mladoženja nije doživeo saobraćajku na putu do crkve. Nije ga strefio srčani udar, nisu su ga kidnapovali, a nije doživeo ni iznenadan gubitak pamćenja. Samo je otišao u nepoznatom pravcu, ne obavestivši mladu da se u poslednjem trenutku predomislio u vezi s njihovim zajedničkim životom. U tri sata i pet minuta, priznavši najzad da je njeno savršeno venčanje propalo, baš kao i ona, Megi Demarko strgla je veo s tijarom i istrčala iz crkve. Rastrzana između suza i gneva, zaklela se da se nikada neće udati, a ako ikad pronađe svog bivšeg ljubljenog verenika, protrešće i umlatiti strašljivu vašku onim što joj ostane od bidermajera vrednog pet stotina dolara.
