-Naravno, ništa ne mora da bude strašno, ako čovek unapred
ne zauzme negativan stav. Ako ne očekujete previše, već ste
ispunili uslov da se u svakoj situaciji osećate dobro.
-Nije vam loša ta životna filozofija… – reče ona, pomalo mu
zavideći. Blago njemu, ako se zaista nikada i ni zbog čega ne
nervira.
U stvari, ona kao da ga je već ranije negde videla. Ta gusta
tamna kosa, iznad čela već prošarana po kojom sedom, taj
pomalo orlovski nos, četvrtasta vilica i odlučan pogled odnekud
su joj bili poznati ali, iako se upinjala da se seti odakle, nije
uspela. Što, uostalom, nije bilo nikakvo čudo. Ajris Ripli odlično je
pamtila cifre i podatke, i bila je naprosto rođena za posao u
računovodstvu i administraciji, koji je radila, ali lica je obično
zaboravljala. Čak i muška, markantna i privlačna kao što je ovo.
Felisiti bi ga se svakako setila, da ga je srela samo jednom u
životu, pomisli ona, osmehujući se u sebi. Felisiti je, kad su
muškarci u pitanju, bila pravi predator. Nijedan koji je bio iole
zgodan nije mogao da joj promakne. Pamtila je njihova lica,
imena, bračni status, raspitivala se o njihovom imovnom stanju, i
svakog je brižljivo uvodila u kartoteku, koju je uvek držala u glavi.
Ali ona, Ajris, nije bila ni iz daleka takav eskpert za muškarce, kao
njena prijateljica.
-Nije to moja filozofija baš uvek… – priznade on. – Samo bih
voleo da jeste. Ali, ako je jedna tako nežna devojka poput vas
podnela neudoban let, onda ću ga svakako podneti i ja.
Razgovor se time i završio i Ajris je morala da se okrene
unapred, jer bi bilo veoma nepristojno da sve vreme okreće glavu
unazad, i izvija se ka nepoznatom muškarcu. Laknulo joj je kad je
žena u crno-beloj haljini obavila formalnosti na šalteru, i udaljila
se. Ona takođe brzo završi čekiranje, i ode da preda svoj prtljag.
