U današnjem članku pričaćemo o poslednjim mesecima i borbi za život jednog od najpoznatijih glumaca sa naših prostora, čoveka čiji je talenat ostavio neizbrisiv trag u umetnosti i čija je životna priča dirnula mnoge.
- Žarko Laušević preminuo je pre godinu i osam meseci od karcinoma pluća, a za ovu tešku bolest saznao je sasvim slučajno, tokom jednog rutinskog pregleda. To saznanje bilo je trenutak koji mu je potpuno promenio svakodnevicu, ali nije umanjilo njegovu unutrašnju snagu i ljubav prema poslu.
Njegova borba, puna nade, dilema i odluka, zabeležena je u knjizi „Lauš“ autora Borisa Jakića. U toj knjizi nalazimo svedočanstva lekara, prijatelja i ljudi koji su ga pratili do poslednjih dana. Žarko je, kao svaki ozbiljan čovek, uredno pripremio testament, ne sluteći da mu vreme ističe brže nego što je mogao da zamisli. Njegov odnos sa smrću bio je neobično blizak – još od tragičnih događaja iz Podgorice, nosio je u sebi svest o prolaznosti i često se, makar u mislima, s njom oslovljavao na „ti“.
Tokom bolesti, nije menjao svoje navike do kraja. Cigarete su ostale deo njegove svakodnevice, samo je klasične zamenio elektronskim. To je bila njegova mala pobuna protiv bolesti, način da zadrži osećaj normalnog života. Njegov lekar, pukovnik Nebojša Marić, govorio je o komplikovanim rezultatima biopsije koji su mogli značiti i da postoji i da ne postoji tumor. Ta neizvesnost unela je nadu, ali i dodatnu konfuziju u odluke koje su morale da se donesu.
Na jednoj strani postojala je preporuka da se izvrši hirurški zahvat. Na drugoj strani, strah, nepoverenje ili možda uverenje da će drugačiji pristup doneti rešenje. Čim je otkriveno da je žlezda van grudnog koša zahvaćena, postojala je sumnja na metastaze, ali to nije značilo da operacija ne bi bila moguća. Tumor u donjem režnju nije bio velik, ali dilema je ostala: da li se odlučiti za operaciju ili za ciljanu hemioterapiju. Marić, kao hirurg, naglašavao je da je bolje rešiti primarni problem hirurški, a zatim nastaviti terapiju.
- Žarko je međutim bio čovek koji je sve analizirao. Čitao je mnogo, tražio alternative, uveravao sebe da postoji metoda kojom se bolest može pobediti. Drugi razlog njegovog opreza bila je nejasna dijagnoza nakon biopsije supraklavikularne žlezde – ta nepreciznost probudila je u njemu nadu da možda ipak nije reč o raku, već o običnoj upali. Zbog toga se odlučio za alternativne metode lečenja: promenio je način ishrane, smanjio unos šećera, izbegavao određene namirnice. Čak je svom lekaru poklonio knjigu japanskog autora o isceliteljskim režimima.
I dok se bavio sopstvenim lečenjem, nije prestajao da radi. Njegova energija bila je fascinantna, jer je snimao filmove i pojavljivao se na sceni i u trenucima kada bi mnogi potražili mir. Lekar mu je otvoreno rekao da operacija pruža veću šansu za izlečenje i rezervisao mu termin, ali se Žarko nakon konsultacija sa onkolozima odlučio da se ipak ne operiše. Nije to bila laka odluka; bila je plod dubokog promišljanja i njegovog stava da telo može da se izbori na drugačiji način.
Čak i kada se osećao dobro, bolest je tiho napredovala. To je paradoks mnogih onkoloških bolesti – osećaš se snažno, a u pozadini se odvija borba koja te troši. Kada je došao na premijeru filma „Heroji Halijarda“, ljudi bliski medicini već su mogli da naslute da se približava kraj. Njegovo lice, pogled, držanje – sve je govorilo da vreme ističe.
Do poslednjeg trenutka želeo je da ostane aktivan. Gluma je za njega bila više od profesije, bila je smisao života. Nije želeo da umre sa osećajem da je odustao od svog poziva. Čak i kada je više vremena provodio u bolnici nego kod kuće, verovao je da mu predstoje bolji dani. Snimao je dokle god je mogao da stoji, grabio svaki trenutak, odlučan da ne dopusti da ga bolest definiše.
Njegova poslednja želja bila je jednostavna, ali duboka: da ostane glumac do poslednjeg daha, da se bori po sopstvenim pravilima, čak i ako to znači biranje puteva koje drugi ne razumeju, i da se ne odrekne malih stvari koje su ga činile slobodnim. Tako je i otišao – kao čovek koji je do poslednjeg trenutka birao kako će živeti, i kako će se boriti