Srodne duše

Lift se uz tresak zaustavio, a metalna vrata su se otvorila. Aleks ju je grubo uhvatio za nadlakticu i pogurao ka srebrnoj hondi akordu na mračnom parkingu. Vozio ju je do njenog stana u smrknutoj tišini, crnih obrva skupljenih u neprijateljsku crtu.
Dok je tako sedela kraj njega, Terezi se stomak stezao. Kad su stigli do zgrade Ouks Plantejšen, izgrađene od cigle u tradicionalnom kolonijalnom stilu, s belim stubovima i balkonima, Tereza je istrčala iz automobila. Iza sebe je čula Aleksa kako s treskom zatvara vrata automobila.
Nestrpljivo ju je zgrabio za ramena i okrenuo k sebi. Obesnim, osvetoljubivim poljupcem potvrđivao je svoje pravo na nju.
Tereza se povukla. „Stvarno sam umorna“, rekla je i nežno položila dlan na njegova prsa da bi ga obuzdala. „Rano ću u krevet.“
„Naći ćeš se negde s njim, zar ne?“, sevnule su Aleksove tamne oči. Obično privlačan na pomalo divlji način, sada je imao razjaren pogled.
„Ne, neću.“ Uzdahnula je dok se penjala ka stanu, s ključem u ruci. Za njom su se čuli Aleksovi koraci. Osvrnula se u poslednjem trenu, kad ju je udario u obraz, izvivši joj vrat. Ispustila je torbu, iz koje se po itisonu u hodniku rasuo njen slikarski pribor. U uglu usta osetila je krv.
Drhteći, naterala se da zvuči pribrano. „Alekse, idi kući“, upozorila gaje.
Cimnuo ju je ka sebi.
„Prestani!“ U glasu je osetila paniku.
Možda bi svađa bila i žešća da njen sused, bivši vojni kapetan, nije izašao iz svog stana.
„Da li je sve u redu, gospođice Vordington?“, pitao je kapetan Džefers. Isturio je bradu i skupio plave oči. Kratko podšišan i u tesnoj majici koja je pokazivala snažne trbušnjake i mišiće grudi, jasno se videlo da je nekada bio obučeni vojnik.
„Jeste“, odgovorila je Tereza, postiđena zbog prizora. „Sve je u redu. Hvala vam.“
Aleks je oklevao kao da će udariti kapetana, ali se zatim predomislio, okrenuo i odjurio niz stepenice dok je ona skupljala boje i četkice. Nije mu prvi put da ju je udario, ali biće poslednji.