Erika Smajli je pokušavala da ukroti dugu talasastu crnu kosu pripremajući se to jutro za posao. Trebalo je da izgleda što ozbiljnije zbog susreta sa – tim nečijim sestrićem, ili ko li je već -razmišljala je malo besno, jer čovek koji je dolazio za njenog šefa, dolazio je sasvim iznenada. Nadala se, ne bez osnova, da će to upražnjeno mesto direktora dobiti ona i svi su se začudili kada su saznali da im “gazda” iz Njujorka šalje nekog stranca. Bili su već upozna sa njegovom biografijom, ali ono što nije pisalo, a što se odavno saznalo iz nekog neidentifikovanog izvora najviše se prepričavalo.
Stari Brajan mu je bio ujak. Što se tiče kvalifikacija, čovek je nesporno bio veteran u bankarstvu.
“Ali ni ja nisam od juče”, i dalje je razmišljala Erika.
Uspela je nekako da skupi sve pramenove na vrh glave i da napravi kakvu-takvu punđu. Nije joj se činila naročito sjajnom, ali je bilo najvažnije da se ona oseća prijatno. Odlučila je da obuče svoj tamnoplavi kostim sa suknjom do kolena i dugim sakoom. Umesto meke svilene košulje koju je obično nosila uz to, pronašla je jednu bleštavo belu, klasičnu šifonsku, sa izrazito špicastom kragnom i naglašenim manžetnama koje je ostavila da vire ispod rukava sakoa. Crne čarape i elegantne crne modeme cipele, dodala je ovoj “divljoj kombinaciji”. Pre nego što je izašla iz stana, još jednom se pogledala u ogledalu.
“Izgledam svakako, samo ne ozbiljno”, pomislila je s ponosom, jer je uvek uživala da se bar nekim detaljem izdvaja od uniformisanosti mase u okolini.
