Ilijena Hejden se probudila s nesnosnom tutnjavom u glavi. Zastenjala je i uhvatila se za glavu u uzaludnom pokušaju da umiri taj haos. Nije imala običaj da pije, bar ne preterano, ali joj se ovog puta, izgleda, omaklo.
Duboko je uzdahnula i pokušala udobnije da se namesti. Ukočila se kada je osetila da se neko pored nje u krevetu pomera. Pravi šok usledio je kada je iz neposredne blizine čula dubok muški glas.
– Opet osećaš bol?
Naglo je otvorila oči i zatreptala kada se iznenada uključilo svetlo. Svetlost je bila jaka pa je morala da zakloni oči da bi ih zaštitila od bleska. Žmirkajući, gledala je kako se krupna figura naginje nad njom.
– Hoćeš li da ti donesem tablete?
Oblizala je suve usne trudeći se da drži oči otvorene uprkos jakoj svetlosti. Sve vreme grozničavo je razmišljala pokušavajući da se seti ko je taj muškarac i šta on radi u njenoj sobi. Drugi šok doživela je shvativši da nije, u stvari, u svojoj sobi.
Pre nego što je stigla bilo šta da kaže, muškarac je ustao i brzim koracima izašao iz sobe. Ilijena ponovo uzdahnu, u glavi joj je još uvek tutnjalo. Teškom mukom oslonila se na lakat i polako preletela pogledom oko sebe.
Soba je izgledala kao da je iz priča o hiljadu i jednoj noći. Ogroman krevet u kome je ležala bio je na četiri visoka stuba a s baldahina su visile lagane, gotovo prozirne draperije. Mogla se zakleti da je posteljina od svile.
Na drugoj strani sobe ugledala je veliki kamin, a ispred njega gomilu raznobojnih jastuka. Teške zavese zaklanjale su prozore, uzane i visoke gotovo do tavanice. Sve ovo mora da je san, pomislila je, mada nije mogla da shvati njegovo značenje.
