U današnjem članku putovanje kroz Gruziju, Jermeniju i Tursku dobija poseban pečat kroz susret dvoje putnika sa lokalnim stanovnikom na jednom osvežavajućem odmoru pored kamene česme.
Vozač, iscrpljen od dugog i napornog puta, pokušava da održi budnost dok njegova saputnica Vesna mirno spava. Njihov stari Fiat Punto, bez modernih pogodnosti poput klime ili servo upravljača, polako se spušta sa planinskog predela prepunog plantaža čaja, dok vruć vetar sa Crnog mora prodire kroz otvorene prozore i čini vožnju gotovo nepodnošljivom.
- Umor i žeđ natjeraju vozača da potraži mesto za odmor. Iako prvo ne primećuje česmu, Vesnin glas ga nagoni da se vrati nazad. Na tom mestu, pored kamene česme sa hladnom izvorskom vodom i starog bora koji pruža hladovinu, primete razbacane ostatke smeća, što donekle kvari idilu. Ipak, to je poznata stanica za mnoge putnike koji ovde prave pauze, naročito u vrelim danima. Dok se dogovaraju da provedu oko sat vremena odmora, vozač se spušta da legne na betonski zid, pokušavajući da uhvati barem kratki san uz nežne melodije vetra kroz borove iglice.
Njegov odmor prekida Vesnin tihi poziv jer je prošlo već sat i po vremena. Osvježen hladnom vodom, vozač primećuje tri gomile različito složenih vrećica pored kojih sedi neobičan muškarac sa brkovima i proćelavom glavom, koji sa radoznalošću posmatra njihove pokrete. Iako između njih ne postoji zajednički jezik, ovaj proćelavi prodavac poziva ih da mu priđu i ponudi im čaj. On ne prodaje odmah lešnike, već prvo nudi gostoprimstvo i osveženje, što mnogo govori o njegovom karakteru.
Njihov razgovor odvija se bez reči, ispunjen gestikulacijama, osmesima i tonovima glasa. Iako nijedan ne razume jezike onog drugog, uspevaju da komuniciraju kroz neverbalne znakove koje postaju most između njihovih kultura. Domaćin sipa drugi krug čaja, iako je dan izuzetno vruć, dok Vesna odbija da pije, ali pristaje da opere čaše. Čovek energično odbija da pomaže u pranju, jer je to prema njegovim običajima uloga žene. Vesna, shvativši njegovu nameru, bez reči pristaje i time poštuje lokalne tradicije.
Ovaj detalj otkriva duboku kulturnu razliku i tradicionalne vrednosti koje ovaj čovek nosi sa sobom, ali i njihovu međusobnu pažnju i poštovanje. Kada vozač nudi da kupi kilogram lešnika, domaćin ih poklanja uz želju da ne uzima novac, ali na kraju prihvata ponudu kada vidi njihovu upornost. Uz osmeh i nesebičnost, poklanja im i veće količine, a njihov rastanak je ispraćen dugim i toplim zagrljajem.
Putnici nastavljaju vožnju, ostavljajući iza sebe ovog dobronamernog neznanca, čija dobrota ostaje upamćena kao podsetnik da nekada reči nisu potrebne da bi se razumele emocije i pažnja. Sa svakim kilometrom, vozač razmišlja o tome koliko je neverbalna komunikacija snažna i iskrena, za razliku od često ispraznih ili negativnih reči kojima smo svakodnevno okruženi.
- Prisjećajući se priča o životinjama koje komuniciraju bez reči – o psima koji prepoznaju emocije pojedinaca, o divljim konjima koji prilaze samo određenim ljudima, pa čak i o delfinima koji su oduvek smatrani čuvarima ljudi i pomagali brodolomnicima – vozač propituje koliko je govor zapravo važan u međuljudskim odnosima. Da li je jezik možda samo jedan od alata, dok su pravi mostovi razumevanja u gestovima, pažnji i dobrim namerama
Sećanja ga vode i do susreta sa sveštenikom u zoroastrijanskom hramu u Iranu, koji je ukazao na tri plamena dobrih misli, dobrih reči i dobrih dela, što su osnovni principi za ispravan život. Ta spoznaja još više naglašava koliko loše reči mogu biti uzrok nesreće i nerazumevanja među ljudima.
U vremenu kada je svet preplavljen mržnjom i nasiljem kroz reči i izraze, ovaj susret pored česme pokazuje da prava komunikacija može biti tiha, puna pažnje i ljubavi, daleko od površnih i ponekad štetnih reči. Za kraj, vozač priziva mudrost biblijskih reči sa početka Jevanđelja po Jovanu, koje podsećaju na snagu i početak svega u reči – ali i u smislenom, dobrom govoru koji gradi mostove među ljudima.
Ova priča ostaje kao dokaz da dobrota i razumevanje mogu prevazići jezičke barijere, a da je ponekad najvažnije ono što nije izrečeno glasom, već što se oseća i deli kroz iskrene i nežne gestove.