Svi vlasnici farmi, koncentrisanih oko nevelikog grada Bonevila, na samom jugu države Ajdaho, su znali za Destini Medison. Ona je važila za najbolju drcserku, kao i za ukro-titeljku konja. Zahvaljujući veština-ma koje je stekla još u detinjstvu, koliko i posebnom sluhu za konje, Destini je uspevala da ih umiri, da ih nauči raznim komandama, ali i da ih leci. Pripremala ih je za trke, za takmičenja, za učešće u filmovima i serijama. Pitome konje je učila tome da budu graciozni i brzi, a divlje da postanu poslušni i krotki.
Sama je posedovala desetak konja, kojima se posvećivala sa ogromnom ljubavlju. Vodila je računa o tome da imaju sve što im je potrebno, da uvek budu zdravi i u punoj formi, da se ističu snagom i lepotom. Rado se posvećivala i radu sa drugim konjima, kojima je uvek uspevala da priđe bez ikakvih problema. Lišena straha, krotila je divlje, prerijske konje, posebno one za koje bi čula da su ugroženi.
Volela je da jaše, neustrašivo brzo, po livadama, šumama i stepama, kao da se trkala sa samim vetrovima. Ponekad bi raspustila svoju dugu kosu, boje zrelog klasja, i tada bi predstavljala predivan prizor. Mlada, vitka, dugokosa, činila je savršen sklad sa konjem dok bi, u brzom galopu, osvajah brda i ravnice.
Destini je posedovala nežne crte hca, i imala je svega dvadeset i pet godina, međutim, bila je poznata po grubom ponašanju, brzom jeziku, i nimalo ženstvenim manirima. Uvek je nosila farmerke, košulje i čizme, dok je svoju dugu kosu plela u pletenice, kako joj ne bi smetala. Vozila je kamionet, pila je pivo, jela je bifteke i nije dozvoljavala da joj se bilo ko suprotstavlja.
Ponekad se i sa ljudima ophodila kao i sa konjima. Dominantno, naredbodavno, beskompromisno.
Ljudi su je prihvatah, kao takvu, zato što im je pomagala oko konja, zato što se uvek odazivala u pomoć, i zato što je sve radila zbog ljubavi…
Slatko ludilo
