— Zašto se ti bojiš mene?
Kela Nivin je jedva uspela da sakrije iznenađenje zbog drskog pitanja. Na njega se mogao dati jedan jedini odgovor. Njene kose, zelenoplave oči ljubopitljivo su gledale u čoveka pored sebe i, istovremeno, s mukom je kontrolisala glas prilikom odgovora.
— Ja se tebe nimalo ne bojim. Kako ti je to uopšte palo na pamet?
Slejd Jork je stajao nemarno oslonjen na ogradu bazena seoskog kluba i smeškao se, zagledan u toplu noć nad Arizonom. Svetlost iz restorana i hola pred restoranom prosipala se po verandi. U žbunju koje je okruživalo bazen nazirala se takođe diskretna svetlost. Sve u svemu, dovoljno svetla da Kela vidi izraz čuđenja u njegovim očima boje ćilibara.
— Pa ti si me na to navela. Ko bi drugi? Bila si nervozna cele večeri. Mislio sam da treba da proslavljamo, a ti se cele večeri ponašaš kao da će kljusa svakog trenutka da ti se sklopi oko članka.
Njegov glas zvučao je promuklo, u kome se istovremeno osećala toplina i snaga.
— Verujem da imam sada malo prava da odahnem i opustim se kada su pregovori prošli — odgovori Kela, usiljeno se osmehujućl. Njen grleni glas bio bi prijatan da nije bilo njenih ozbiljnih plavozelenih očiju koje nisu ostavljale mesta nikakvoj sumnji da se šali. U njima nije mogao da se nasluti izazov ženstvenosti već pre radoznalost pomešana s opreznošću.