Skoro četiri godine nakon smrti mog muža, ostala sam sama da se brinem o našem osmogodišnjem sinu i tek tada sam počela shvatati koliko je njegov pravi karakter bio skriven od mene. Danas, gledajući unazad, verujem da bismo se u nekom trenutku ionako razišli da je još uvek bio živ, jer stvari koje sam saznala polako su mi otvarale oči.
Približno šest nedelja unazad, na moja vrata je pokucao službenik suda s namerom da uruči sudski nalog za DNK testiranje koje je trebalo da utvrdi očinstvo u vezi s još jednim detetom. Bila sam zatečena tim razvojem događaja, ali sam bez mnogo razmišljanja predala službeniku kopiju umrlice mog muža i uputila ga dalje. Delovalo mi je potpuno nestvarno da bi se takva situacija uopšte mogla desiti.
Međutim, prava oluja se tek spremala. Nedugo nakon toga, pred mojim pragom se pojavila žena koju nikada ranije nisam videla. Bila je odlučna i smireno je izgovorila da je dete koje je držala za ruku zapravo sin mog pokojnog muža. Srce mi je snažno zalupalo jer nikada nisam mogla ni da naslutim da bi me mogao prevariti. Pomisao da je vodio paralelan život dok je bio sa mnom delovala je kao noćna mora iz koje se nisam mogla probuditi.
Na prvi pogled, nisam znala šta da mislim. Dečak je zaista imao neke crte lica koje su me podsetile na mog muža, ali sam odbila da u to poverujem. Ako bi dete zaista bilo njegovo, to bi značilo da je začeto neposredno pre njegove smrti. U meni su se mešali bes, neverica i ravnodušnost, i iskreno – nisam bila sigurna da želim da se upuštam u potragu za istinom.
- Gledala sam tu ženu dok mi je objašnjavala svoje zahteve i pokušavala da ubedi mene, a zapravo možda i samu sebe, da ima pravo na deo svega što je moj muž ostavio. Tiho sam joj rekla da je on mrtav i pokazala gde je sahranjen, misleći da će to biti kraj razgovora. Ali ona je izvadila DNK test i s određenom dozom trijumfa zatražila deo njegove imovine, kao da je držala nekakav džoker koji će joj otvoriti sva vrata.
U tom trenutku nisam mogla da se suzdržim i kroz gorak osmeh sam joj rekla: „Moj muž nije imao ništa. Polovina ničega je i dalje – ništa. Slobodno, uzmi.“ Ironija mojih reči bila je moje jedino oružje dok sam pokušavala da zadržim dostojanstvo u toj situaciji.
Naravno, neki ljudi su me kasnije nazvali bezosećajnom i optužili da sam sebična jer sam odbila da uzmem u obzir dete koje je možda bilo povezano s mojim mužem. Ali istina je drugačija. Iako nije bilo formalne ostavinske rasprave, postojala su određena sredstva koja su prelazila mimo tog postupka. Konkretno, tu je bila nekretnina za iznajmljivanje koju su mi njegovi roditelji poklonili nekoliko godina ranije. Ta kuća je bila upisana na oboje nas kao zajedničke vlasnike s pravom preživljavanja, što je značilo da je po njegovoj smrti ona automatski postala moja, bez obzira na to šta je ko želeo ili mislio.
Nedugo nakon njegove smrti, odlučila sam da je prodam. Novac od te prodaje već je uložen u budućnost mog sina i koristiće mu da jednog dana ode na fakultet. Pre nego što sam to učinila, konsultovala sam se sa advokatom i osigurala da je sve potpuno zakonski čisto. Na kraju, moj primarni fokus mora biti na detetu koje svakodnevno gledam u oči, jer ja sam jedina koja mu je ostala.
Naravno, osećam neku vrstu žaljenja prema tom drugom detetu koje možda nikada neće imati priliku da upozna svog oca. Njegov život nije lakši zbog odluka koje je moj muž donosio, ali ja nisam u poziciji da rešavam probleme koje nisam stvorila. Moja odgovornost je da se pobrinem za svog sina i dam mu ono što mu je potrebno kako bi izrastao u stabilnu i srećnu osobu.
S vremenom sam naučila da je život često daleko komplikovaniji nego što zamišljamo i da istina ponekad donosi više bola nego mira. Možda moj muž nije bio čovek za kojeg sam ga smatrala, ali sada više nije važno. Ono što jeste važno je da nastavim dalje i pružim svom detetu sigurnost i ljubav koju zaslužuje.