Nakon četrdesetosmočasovnog napornog dežurstva, Pejdž Simons je poslednjim ostacima snage vukla poveći kofer po aerodromu, držeći poluspuštene kapke. Imala je utisak da bi zaspala ako bi bar na trenutak zastala i zatvorila oči, ako bi se samo naslonila na neki stub, ili sela na stolicu, makar ona bila i neudobna. U taksiju, na putu do aerodroma, nehotice je zaspala, pa je vozač morao da je probudi, kada su stigli pred terminal.
Dok je čekala u redu za predaju kofera, nije mogla da proceni da li je bila više umorna ili gladna, pospana ili željna dugog i temeljnog kupanja. Slične situacije nisu bile retke, ali to svakako nisu bile one, u kojima je morala da boravi među mnogim i nepoznatim ljudima. Pokušavala je da ne razmišlja o tome kako je njima izgledala, ali je sa sigurnošću mogla da računa sa tim da nije predstavljala praznik za oči.
Usled velike žurbe nije stigla da se presvuče, tako da je na sebi imala odeću i obuću koju je neprekidno nosila protekla dva dana. Bila je izgužvana i izgledala je neuredno, međutim, nije imala ni minimum snage da brine o tome. Razmišljala je jedino o trenutku u kome će se dočepati neke hrane, jer je poslednji put jela prethodnog dana, i to na brzinu, s nogu.
Tada joj je i pomisao na suvo pecivo bila primamljiva, jer ju je prazan želudac ozbiljno mučio.
Uz sve to ju je čekalo predavanje pred ogromnim brojem slušalaca na ozbiljnom kongresu u Vašingtonu, predavanje za koje jedva da je uspela da pripremi beleške. Ni o tome, što će morati da improvizuje na licu mesta, nije imala snage da brine. Sve što je želela bilo je da se dočepa hotelske sobe, tuša, kreveta i tople.
kuvane hrane. Maštala je i o masaži, poseti frizeru, o pedikirskom i manikirskom tretmanu. Znala je da je, zbog ogromne prezaposlenosti, izgledala zapušt
eno, kao neko ko nimalo nije vodio računa o sebi. Kosa joj ie bila neuredna, nokti bez defi nišane forme, hodala je tromo i bez energije.
Po predaji prtljaga, procenila je da je, pre poletanja aviona, imala dovoljno vremena da pojede sendvič Kupila je kiflu, ispunjenu šunkom i sirom, i smestila se na stolicu.
Jela je halapljivo, poluzatvorenih očiju. Nikoga nije videla i ništa nije čula. Pa ni to, da su joj se dva momka rugala, zato što, onako pogužvana, neočešljana, umereno gojazna i sa mrvicama hleba po bradi, nije odavala nimalo lep prizor. Ličila im je na beskućnicu koja se, nekim čudom, dočepala avionske karte na liniji Sijetl – Vašington.
Pejdž se borila da ostane budna, dok su se sve devojke oko nje borile za to da privuku pažnju upravo te dvojice momaka. I njima je, kao i većini putnika, bilo jasno da im je Pejdž predstavljala objekat za izrugivanje. Njihovi glasni i pogrdni komentari su ih odavali. A po tome, kako su oni izgledali, moglo je da se pretpostavi da su snažno osuđivali sve ljude, posebno žene, koje nisu vodile računabo tome kako izgledanju.
Nije moglo da se proceni koji je, od njih dvojice, bio privlačniji, doteraniji i atraktivniji. Ličili su jedan na drugog, iz čega se lako moglo proceniti da su bih braća. Visoki, izvanredno građeni, nasmejani i lepo obučeni, izdvajali su se među velikim brojem ljudi i lako upadali u oči.
Puni samopouzdanja, ali i arogancije, gledali su sve sa visine, a posebno Pejdž, koja je izgledala kao neko ko je, pravo sa ulice, čekao da uđe u avion. 1 to u deo sa sedištima prve klase! Tamo, gde su i oni imali mesta, uvereni da će im, zbog cene karata, odabrano društvo biti zagarantovano.
Kada je, stariji od dvojice momaka, otkrio da se njegovo sedište nalazilo upravo pored Pejdž, glasno se pobunio.
– Izvinite! – obratio se stjuardesi. – Moj brat i ja smo tražih vezana sedišta. Mora d a je neka greška!