U današnjem članku ispričana je potresna životna priča jedne bake, čije iskustvo oslikava surovu svakodnevicu mnogih starijih osoba koje su, i pored života ispunjenog radom i odricanjem, na kraju ostale same i zapostavljene.
- Ona se prisetila trenutka kada je, zajedno sa suprugom, odlučila da ustupi kuću svom sinu i snaji, verujući da će im time olakšati život i pružiti stabilnost. Oni su za sebe planirali skroman prostor – dve sobe i jedno kupatilo, što je trebalo da bude dovoljno za mirnu starost. Međutim, vrlo brzo je shvatila da su se odnosi u porodici promenili. Snaja nikada nije pokazala želju za komunikacijom, a vremenom se i sin sve više udaljavao.
Kada je baka izgubila svog supruga, tugu je dodatno uvećala spoznaja da ostaje sama. Osim male penzije, nije imala nikakav oslonac. Sin i snaha su, boreći se sa niskim primanjima i obavezama oko školovanja dvoje dece, zapadali u dugove i kasnili sa plaćanjem računa. Ona je, iz osećaja odgovornosti, odlučila da podigne kredit kako bi im pomogla da se izvuku iz dugova. No, ubrzo se razbolela i svom sinu dala ovlašćenje da podiže njenu penziju. Od trenutka kada mu je predala karticu, više nije imala uvid u sopstvene prihode. Već deset godina nije videla ni dinar od svoje penzije. Povremeno bi joj donosili hleb i malo namirnica, a ona se snalazila kako je znala. Sama i bolesna, osećala se odbačeno i poniženo.
Njenu priču zabeležile su članice Udruženja žena „Lav“ iz Pirota, koje godinama prikupljaju ispovesti starijih sugrađana. One ukazuju da ovakvi primeri nisu retkost i da se stariji ljudi suočavaju sa mnogobrojnim izazovima, naročito kada su zaboravljeni od onih kojima su sve pružali. Udruženje je pokrenulo projekte poput „Otvorena vrata“ i „Mesto pod suncem“, sa ciljem da starima pruže podršku, informacije i osećaj da nisu sami.
Članica udruženja, Snežana Manić, naglašava da je sama starost teška, a kada se tome doda napuštenost od dece i bližnjih, patnja postaje nemerljiva. Najčešći problemi koje stariji u Pirotu ističu odnose se na nedostatak doma za stare, lošu zdravstvenu zaštitu, naročito za dementne osobe, kao i na siromaštvo, posebno izraženo u seoskim sredinama. Iako fizičko nasilje nije toliko često prijavljivano, ekonomsko nasilje je sve prisutnije. Penzioneri su neretko primorani da izdržavaju svoju decu i unuke – ponekad dobrovoljno, ali često i pod prisilom.
- Na terenu su zabeleženi i posebno potresni slučajevi. Bilo je primera unuka koji su tukli bake i deke kako bi izvukli novac za telefone, ili sinova koji maltretiraju roditelje da bi se domogli imovine. Neke dementne starice bile su čak i vezivane i zlostavljane od strane svojih najbližih. Ipak, najveći problem je što stariji retko prijavljuju nasilje. Oni osećaju stid, sramotu i strah, jer se plaše šta će se desiti ako se pobune – ko će o njima tada brinuti. Zbog toga nasilje u porodici često ostaje „porodična tajna“, o kojoj se ne govori.
Još jedna potresna priča dolazi iz porodice koja je imala dve ćerke. Jedna je preminula mlada, a druga je često menjala muževe i rodila troje dece. Svako od njih ostavila je kod svojih roditelja, koji su na kraju ostali sami da ih podižu. Očevi nikada nisu bili prisutni, a majka se javljala tek povremeno – obično kada bi izazvala svađu, pa čak i fizički napala svoju majku, a potom nestala. Baka i deka su tako, u poodmaklim godinama, preuzeli brigu o troje unučadi, bez ikakve stabilne podrške.
Oni priznaju da ne bi uspeli da prežive bez pomoći dobrih ljudi i lokalne samouprave. Njihova priča, kao i mnoge druge, pokazuje koliko je važno razvijati sistem podrške za stare ljude, koji često postaju i roditelji i staratelji i svojoj deci i unucima.
Ono što se može zaključiti iz svih ovih iskustava jeste da su stari ljudi često izloženi tihoj patnji, koju društvo ne primećuje dovoljno. Njihova svakodnevica ispunjena je neizvesnošću, oskudicom i tugom. Dok se mnogi bore sa bolešću i usamljenošću, drugi su dodatno opterećeni brigu o unucima ili pritiskom od strane sopstvene dece.
U današnjem društvu, gde bi trebalo da se vrednuje životno iskustvo i doprinos starijih generacija, oni su previše često zaboravljeni, iskorišćeni ili zanemareni. Njihove priče nisu samo lične ispovesti, već i opomena svima nama o tome koliko je važno da pružimo pažnju, podršku i dostojanstvo ljudima u poznim godinama.