-Ja sam najnesrećniji otac na svetu – rekao je njegov budući tast. -Tolike nade sam polagao u Marsi, a ona me je najstrašnije razočarala. Ti si niko i ništa, mladiću. Studije nisi završio, a roditelji su ti obični fabrički radnici. Lepa budućnost za jednu Heringtonovu. Ali, moja ćerka ne želi da prekine trudnoću, i ja ne mogu da je nateram na to. Da rodi nezakonito dete, to tek ne dolazi u obzir, njena majka i ja to ne bismo preživeli. Dakle, jedino što preostaje jeste da se uda za tebe, i postane „gospođa Nikogović”. Kad je već tako i ništa se ne može učiniti, onda ću ja morati da izručim lovu, da bi ti imao sa čim da startuješ. Daću ti kapital da otvoriš svoju građevinsku firmu. Kad već nemaš fakultet, makar se potrudi da dobro zarađuješ i pružiš mojoj ćerki dostojan život.
Ali Grent je decidirano odbio ponudu svog budućeg tasta. Želeo je da bude svoj čovek i nije hteo da primi ničiji novac, niti da od bilo koga zavisi.
Danas, petnaest godina kasnije, znao je da je to bila pametna odluka. Odavno više nije bio samo sitni preduzimač u rasklimatanom kamionetu. Imao je svoju firmu u Lejstaunu, naizgled skromnu, sa samo dve kancelarije, malom salom za prijem stranaka i magacinom, ali firmu koja je, malo po malo, počela da mu stvara zavidan kapital. Bio je vredan, sposoban i imao je dara za sve građevinske poslove. Pošto nije bio arhitekta, nije se usuđivao da se sam upusti u projektovanje, ali verovao je u svoj ukus, i kada su arhitekte radile projekat za neku novu zgradu, njegova reč uvek je bila poslednja.
