Mi smo dvije sestre Danica i Ljubica. Rođeni u istom selu pod istim krovom, odgojeni u skromnosti ali uz neizmjernu ljubav roditelja koji su nas učili poštenju brizi jednih za druge i uvjerenju da obitelj mora biti svetinja.
U jednoj porodici, tišina je odzvanjala glasnije od bilo kakvog vriska. Iako su odrasle u kući punoj ljubavi i podrške, dve sestre su, kroz godine, naučile da ta ljubav može biti i selektivna – da se može ulagati u nekoga ko će jednog dana okrenuti leđa, ne osvrćući se ni na šta. Imale su brata Momčila, sina kojem su roditelji poklonili sve što su imali: poverenje, zemlju, obrazovanje i nade koje se obično polažu u muško dete. Verovali su da će on biti oslonac kada ih više ne bude.
- Ali život, kao što to često biva, ispisuje stranice koje ni najpažljiviji roditelji ne mogu predvideti.Kada je Momčilo odlučio da ode u Nemačku, imao je samo osamnaest godina. Njegov odlazak je, formalno, bio privremen. Međutim, sestrama je bilo jasno – to je bio odlazak bez povratka. U početku su još stizala pisma, poneki telefonski poziv, ali je s vremenom sve to zamrlo. Nije više bilo ni glasa, ni vesti, samo praznina.
Dok je brat tražio svoje mesto u tuđini, kod kuće su se odvijale prave životne drame:Majka je obolela. Njena bolest bila je duga, teška i iscrpljujuća. Noći su se pretvarale u smene – dve žene su naizmenično brisale čelo majci, hranile je na kašičicu, okretale u postelji.
Otac, i sam narušenog zdravlja, odbijao je da legne u krevet dok mu je žena još živa.Brat, nasuprot tome, nije pitao ni za zdravlje, ni za potrebe. Nije poslao ni razglednicuKada je majka preminula, sestre su donele tešku, ali ljudski razumljivu odluku – nisu ga obavestile. Šta bi time dobile? Da gledaju čoveka koji godinama ćuti, kako stoji pored sanduka žene koju je zaboravio? Nisu imale snage za još jedno licemerje.
Tri meseca kasnije, i otac je otišao za majkom. Tada su, više pod pritiskom okoline nego iz lične želje, poslale telegram Momčilu. Odgovor nikada nije stigao. Moglo se i očekivati.Ali kada je došlo vreme za ostavinsku raspravu – tada se brat pojavio. I to ne kao neko ko želi da razgovara, već kao neko ko dolazi po ono što mu „pripada“. Hladan, bez trunke emocije, izgovorio je rečenicu koja je sestrama zaledila krv u venama:
- „Ovo je sve moje, jedino sam muško dete.Nisu se ni branile, ni raspravljale. Nisu imale snage za borbu sa čovekom koji im više nije bio brat. Samo su ćutale, posmatrale ga – i tugovale. Ne za imanjem, već za roditeljima koji su ga čekali, nadali se, a nisu ga dočekali. Tugovale su za izgubljenim čovekom, koji je nekada bio dete iste majke i istog oca.
Ubrzo potom, stigao je poziv od suda – Momčilo je tražio da se odreknu nasledstva. Nisu otišle. Poniženje bi bilo veće od vrednosti kuće koju su želele da sačuvaju. Umesto toga, brat je pronašao lažne svedoke i iskoristio njihovo odsustvo kako bi tvrdio da je upravo on gradio kuću sa roditeljima.
I uspeo je. Dodeljeno mu je sve: imanje, kuća, okućnica. A sestrama su ostali samo – sudski troškovi.Na kraju, dok su gledale kako im brat uzima ono što im zakonski pripada, nisu osetile ni bes ni zavist. Samo duboko razočaranje. Ali imale su šta da mu kažu:
„Bog će ti vratiti, Momčilo. Ne znamo kada, ne znamo kako, ali to što si ostavio – nije ostalo neviđeno.“Jer ono što su one odnele iz roditeljskog doma, ne može se meriti kvadratima ni papirima:Miris majčine supe.Očev glas pred spavanje.Svest da su bile tu kada je najviše trebalo.Savest koja je čista.Brat je možda uzeo zemlju, ali su one ponele sećanja. On je izabrao bežanje, a one su izabrale prisutnost. Dok je on zaboravio da postoji sud koji nije ljudski, one su se uzdale u ono što pravda u tišini donosi – mir kad pogledaš unazad i znaš da nikoga nisi izdao.