U bespuću Nebraske

Nakon godinu i po dana života na ranču Adama Rivera, Endži više nije umela da objasni kako se našla na tom mestu, smeštenom u retko naseljenom predelu centralne Nebraske. Znala je samo da nije imala drugi izbor, sem da dođe na taj ranč, da prihvati život kakvog su se njeni vršnjaci odricali. Mladi su, prirodno, hrlili u velike gradove, a ona je bila prinuđena da živi na ranču izolovanom od civilizacije i ljudi, i lišenom  svake dinamike.
Godinu i po dana, Endži je uspešno potiskivala sećanje na dane, koji su prethodili njenom napuštanju roditeljske kuće i dolasku na ranč. Međutim, kada bi se koncentrisano prisetila bliske prošlosti, mogla je da oživi osećaj beznađa koji ju je obuzeo onoga trenutka, kada su joj roditelji rekli da se razvode. Odlučili su se na taj korak odmah po njenom maturiranju, pravdajući taj čin verom da joj više nisu neophodni.
Oni to i nisu bih. Iako je u to vreme imala tek 19 godina, Endži je važila za veoma zrelu i samostalnu osobu. Roditelji joj zaista nisu bili neophodni. Međutim, bio joj je neophodan, novac koji su oni godinama prikupljali za njene studije veterine. Na Endžino ogromno razočarenje, roditelji su taj namenski novac podelili između sebe, kako bi se lakše rastali i krenuh svako svojim putem. Uskratili su svojoj jedinoj ćerki mogućnost da stekne diplomu i profesionalno se posveti lečenju životinja, koje je neizmemo volela i prema kojima je gajila posebnu naklonost.
Tako je Endži bila prinuđena da se, uprkos svojim uspesima tokom školovanja, odrekne sna o odlasku na studije. Ostala je da živi u Tenesiju sa majkom, dok se otac odselio u Montanu. Odande joj je poručio da će je pozvati kod sebe čim pronađe posao i odgovarajući smeštaj. Nikada se više nije javio.