Vidno nervozan i ljut, Harel Lobindžer je bez kucanja ušao u kancelariju svog oca, propustivši da pozdravi njegovu sekretaricu, Sintiju Vilson. Nimalo ga nije zanimalo šta će ta, uvek ozbiljna i stroga, žena da pomisli. On njoj, uostalom, nikada nije ni bio preterano simpatičan, kao što je to bio njenim mlađim koleginicama.
Gotovo sve službenice uglednog biznismena, Eliota Lobindžera, su smatrale da je njegov sin, Harel, najzgodniji muškarac na svetu, i sve su bile potajno zaljubljene u njega. Pokušavale su da mu se nametnu kad god bi dolazio u posetu ocu, ne birajući načine da mu krenu pažnju na sebe. Nije ih zbunjivalo to što ih je Harel uporno ignorisao, što nije pokazivao interesovanje za njih. Uvek iznova bi se drznule da mu pridu i započnu razgovor sa njim. Mnoge od tih službenica su bile besprekorno lepe, koketne i raspoložene za svaki vid druženja, ipak, Harel je ostajao imun na njihovo zavođenje.
On je sebi mogao da dozvoli luksuz da odbije udvaranja službenica svoga oca, jer je lako upoznavao žene na drugim mestima. Zahvaljujući tome što je bio visok, zgodan i neverovatno privlačan, bio je zapažen gde god bi se pojavio. Žene su ga čežnjivo pratile pogledima, neminovno maštajući o tome da ga upoznaju, da postanu deo njegovog sveta. Prilazile bi mu i udvarale bi mu se, a on bi rado dozvoljavao da bude osvojen. Oduvek je zabavljanje sa ženama smatrao za lepšu stranu života i zato je neprekidno na raspolaganju imao nekoliko dama, koje su bile raspoložene da mu prave društvo.
