Teodora je krenula kući umorna i ljuta. Dok je upravljala svojom belom „tojotom” kroz gužvu na ulicama u centru Atine, više je mislila na uobraženog Aleksandra Liliotisa, svog šefa, nego na vožnju i načinila je saobraćajni prekršaj. Saobraćajna patrola ju je zaustavila i naplatila joj kaznu.
To je samo pogoršalo njeno već ionako loše raspoloženje.
Kad je stigla u elitno predgrađe Atine, Kalanaki, u kome su bile samo velike kuće bogataša, nije mogla a da ne zapazi da pred svakom kućom stoje najskuplji automobili – najnoviji modeli.
Moja stara „tojota” ovde se ne uklapa isto kao što se ni ja ovde ne ukapam, zlovoljno je pomislila.
Zaustavila je „tojotu” i namerno je ostavila ispred kuće kao da hoće da se inati sa bogatim susedima. Primetila je ispred susedne kuće beli „mercedes”, dvosed, sa sedištima presvučenim crvenom kožom i zadivljeno se zagledala u njega.
Nije čula kako joj s leđa neko prilazi i trgla se tek kad je začula dubok, arogantan muški bariton.
-Možete da ga gledate jer se gledanje ne naplaćuje! Ali, ako primetim da ste ga samo pipnuli, imaćete posla sa mnom!
Okrenula se i ugledala najzgodnijeg čoveka koga je ikad videla. Bio je visok skoro dva metra, crne kose i očiju, vitak, širokih ramena i uzanih kukova, odeven u bledoplave platnene pantalone, „najk” patike i „lakosta” crvenu pamučnu majicu, što mu je sve izvanredno pristajalo.
