U svečanoj sali vrilo je kao u košnici kad je Patricija Mekdonald zastala u dovratku ulaznih vrata. Istog trena, kao po komandi, oči većine mlađih muškaraca zaustavile su se na njoj. Zabava je očigledno bila dosadna, pa je trebalo nešto da se desi da razbije monotoniju, a dolazak zgodne i lepe žene, pritom same, naravno da je privukao pažnju mnogih.
Patricija je navikla na to da je ljudi primećuju, pa nije pokazala ni trunčicu uzrujanosti, ali to ne znači da je bila sasvim opuštena. Preletevši pogledom po sali, uzdahnula je i jedva primetno slegnula ramenima, jer svog kolegu i prijatelja Džerarda Džonsona nije videla u mnoštvu. A sat vremena ubeđivao ju je da dođe na ovu zabavu i sad ga nema!
Šta da se radi?, pomislila je. Znala je da je Džerard insistirao na njenom dolasku zato što je računao na to da će ona šarmom i lepotom zainteresovati i privući nove sponzore. Mada su na računu imali dovoljno sredstava, novca nikad nije bilo previše. Nasmešila se pridruživši se grupi muškaraca, uglavnom poznanika, u čijim je očima prepoznala divljenje. 1 to joj je baš prijalo.
Desetak minuta zadržala se u razgovoru s njima, pa se izvinila uputivši se prema stolu, na kojem je bilo servirano piće i posluženje. Bila je i gladna i žedna, a želela je da na miru osmotri ko je sve došao. Zapravo ju je nerviralo to što su je svi gledali.
U jednom uglu bio je bar, za kojim su se točila samo žestoka pića.
Nezainteresovano je pogledala u tom pravcu ugledavši zanimljivo lice, koje se lako pamti i gotovo nikad ne zaboravlja.
Bilo je tamno, pravilnih, markantnih crta, sa sjajnim, prodornim očima.
Čovek ju je otvoreno odmeravao, pa je zastala zagledavši se u njega. Na usnama mu je lebdeo osmeh i podigao je čašu kao da joj nazdravlja. Patricija je pocrvenela ne znajući ni sama zašto, pa je brzo skrenula pogled, a on je čašu prineo usnama.
Ta scena potrajala je tek nekoliko sekundi, ali bila je ispunjena čudnom slutnjom i napetošću. Patricija je zaboravila i kud je pošla i zašto je zastala kad je ugledala stranca za barom. Trebalo joj je nekoliko sekundi da se pribere, a onda je produžila do stola s posluženjem.
Osvrnula se oko sebe, ali od Džerarda nije bilo ni traga ni glasa. Odsutno je prišla stolu, uzela je tanjir i izabrala dva-tri delikatesna zalogaja. Čašu voćnog soka popila je naiskap. Nije bila baš toliko žedna, ali su joj usta bila suva i prvi gutljaj jedva je progutala.
Lagano je prelazila pogledom preko mnoštva zajapurenih muških lica. Ujednačeni žagor s vremena na vreme prekidao je glasan smeh. Svi su u rukama držali čaše i videlo se da su baš dobro raspoloženi. Patricija je poželela da pronađe mir u zabačenom kutku ogromne prostorije.
Tek što je zakoračila prema mestu koje joj se učinilo mirnim, neko ju je odnazad gurnuo i osetila je da joj niz leđa klizi ledena tečnost. Duboko je udahnula, polako se okrenuvši. Mladi čovek stajao je s praznom čašom u ruci, zbunjeno trepćući i nesigurno se klateći na nogama. Patricija je znala da je sav sadržaj čaše završio na njenim leđima.
– Zaista ne znam kako… – promucao je. – Postoji li način da vam se izvinim?
– Nema potrebe – procedila je kroz stisnute zube, besno ga ošinuvši pogledom. – Upropastili ste mi veče, a to se ne može popraviti.