U današnjem članku ispričana je potresna i tragična sudbina male Milane Davidove, sedmogodišnje devojčice iz kazahstanskog sela Beskauga. Ona je bila dete vedrog duha, voljena od svojih vršnjaka i poznata po tome što je bez teškoća prelazila put od kuće do škole.
- Njena porodica se doselila u selo 2014. godine, kada je otac dobio posao pastira i skromnu kuću u kojoj su živeli pod teškim uslovima. Uprkos siromaštvu, Milana je bila veselo i nasmejano dete koje je unosilo svetlost u svakodnevicu svojih najbližih. Međutim, iza zidova te kuće odvijala se drama koja je kulminirala događajem koji će zauvek ostati urezan u sećanju svih koji su čuli za ovaj slučaj.
Tog kobnog 17. novembra 2023. godine, devojčica se vratila iz škole i zatekla majku sa komšijom, Askarom Abildinovim, čovekom sa kriminalnom prošlošću. Naivna dečja rečenica: „Reći ću tati“ postala je okidač za stravičan zločin. Njena majka Tatjana, nezadovoljna životom i ogrezla u alkohol, odlučila je da ćerku ućutka na najstrašniji način.
Nedugo potom, prijavila je nestanak svoje ćerke policiji. Tvrdila je da se Milana igrala u dvorištu i da je odjednom nestala. Celo selo, policija i volonteri dali su sve od sebe da pronađu dete. Više od 500 ljudi učestvovalo je u potrazi, pretraživali su bunare, šume, napuštene kuće, pa čak i stepe pod olujom. Helikopter je nadletao selo, a bunari su isušivani u nadi da će se pronaći trag. Ipak, sve vreme, majka je znala gde je telo njene ćerke.
U ponašanju Tatjane mnogi su primetili nešto sumnjivo. Dok su svi bili očajni, ona je ostavljala utisak hladnokrvne i mirne žene. Kada su je pitali zašto nije zabrinuta, jednostavno je odgovorila: „Vratiće se ujutru“. Njene kontradiktorne izjave i indiferentan stav probudili su sumnju kod volontera i rodbine. Najviše je uznemirila njena nesposobnost da tačno opiše šta je Milana nosila tog dana, kao i to da se stalno predomišljala o pravcu u kojem je devojčica otišla.
- Trećeg dana potrage, 19. novembra, užasna istina je izašla na videlo. Telo male Milane pronađeno je na svega 250 metara od kuće, sakriveno ispod metalnog rezervoara i građevinskog otpada. Ispostavilo se da su majka i njen ljubavnik zajedno počinili zločin. Nakon što je dete zapretilo da će otkriti njihovu tajnu, Tatjana ju je udarila kaišem dok nije izgubila svest, a Askar je dovršio zločin. Još strašnije je što je njen mlađi brat sve to video, doživevši traumu koja će ga pratiti zauvek.
Iako je od početka glumila zabrinutu majku, Tatjana je na kraju pod pritiskom priznala umešanost, ali se tokom suđenja trudila da negira odgovornost, svaljujući krivicu na policiju i pokušavajući da ospori sopstveni iskaz. Tvrdila je da nikada nije povredila ćerku i da ne zna šta se dogodilo. Međutim, dokazi su jasno ukazivali na njen zločin.
- Proces suđenja počeo je 8. aprila 2024. godine. Tokom saslušanja izneli su se svi detalji, od toga kako su majka i ljubavnik konzumirali alkohol tog dana, pa do trenutka kada je Milana ušla u kuću i zatekla prizor koji ju je koštao života. Na sudu, Abildinov nije pokazao nikakvo kajanje. Nakon što mu je izrečena presuda, čak je teatralno pokušao da se povredi u sudnici, vičući o navodnoj nepravdi.
Dana 15. jula 2024. godine, sud u Pavlodaru doneo je konačnu odluku. Askar Abildinov osuđen je na doživotni zatvor, dok je Tatjana Davidova dobila 20 godina zatvora, što je najviša kazna koja se u toj zemlji može izreći ženi. Iako su oboje pokušali da se žale, apelaciono veće je 27. avgusta iste godine potvrdilo kazne i presuda je stupila na snagu.
Tragedija je ostavila duboke posledice. Milanin otac izgubio je ne samo dete već i porodicu, jer je žena kojoj je verovao postala saučesnik u ubistvu njihove ćerke. Ostao je sa dvoje dece, pokušavajući da nastavi život, iako ga bol i gubitak prate svakodnevno. Najteže breme nosi Milanin brat, koji je svojim očima video užas koji se ne može izbrisati.
Zločin u Beskaugi potresao je ne samo lokalnu zajednicu nego i čitavu Kazahstansku javnost. Bio je to primer kako porodične tragedije, prožete alkoholizmom, nasiljem i nedostatkom ljubavi, mogu da dovedu do nezamislivih posledica. Sudbina male Milane ostaje opomena i svedočanstvo o tome koliko je važno prepoznati znake porodične disfunkcije i na vreme pružiti pomoć.
Danas, dok ubice izdržavaju kazne u zatvoru, u selu i dalje odzvanja sećanje na devojčicu koju su svi voleli. Njeno ime postalo je simbol nevinosti izgubljene zbog sebičnosti i zla odraslih. Njena priča nastavlja da živi kao podsetnik koliko krhka može biti sudbina jednog deteta kada mu porodica prestane biti utočište, a postane izvor najveće opasnosti.