Saznanje da sam trudna došlo je potpuno iznenada, tek na početku sedmog meseca trudnoće. Tada sam osetila izuzetno jake pokrete u stomaku, koji su mi u tom trenutku delovali neobično i pomalo zabrinjavajuće. Počela sam da se plašim i, ne znajući šta mi se dešava, odlučila sam da odmah odem u hitnu pomoć. U bolnici, lekarima je trebalo samo nekoliko trenutaka da me pregledaju, a zatim su mi saopštili šokantnu vest koja će zauvek promeniti moj život.
Naime, saznala sam da sam trudna, ali to nije bila jedina vest koju su mi dali. U isto vreme, moj muž, kojeg sam obožavala, bio je u komi, a rak koji je bio prekasno dijagnostikovan polako mu je oduzimao život. U tom trenutku, moja sreća zbog trudnoće i radost zbog dolaska naše bebe postali su potpun kontrast onome što smo živeli. Moj muž nije mogao ni da zna da će postati otac. Nije mogao ni da doživi tu lepu vest. Bio je na samrti, dok sam ja u tom haosu otkrila da nosim život u sebi. Bilo je to najtužnije i najlepše saznanje u isto vreme. Njegova bolest bila je prebrza, a dijagnoza prekasna, i dok sam ja bila ispunjena nadom, on je polako gasio. To je bio trenutak kada su se svi moji snovi, svi moji planovi, urušavali u jedno divno i strašno iskustvo.
- Kroz sav taj haos, moje telo je reagovalo na način koji nisam mogla da objasnim. Nisu mi dolazili redovni ciklusi, a trudnički simptomi su se mešali sa stresom, nesanicom i nezdravim načinom života. Uopšte nisam obraćala pažnju na sebe, na svoje zdravlje i potrebe. Radila sam u tri smene, često nisam imala vremena da jedim pravilno, pa sam se okrenula brzoj hrani. Stres zbog muževe bolesti i mojih svakodnevnih obaveza doveo je do toga da sam potpuno zanemarila svoju unutrašnju ravnotežu. Iako sam generalno krupna osoba sa težinom od oko 85 kilograma, nisam primetila da mi stomak raste. Sve to sam pripisivala stresu, lošoj ishrani i napornom načinu života.
U trenutku kada sam saznala da sam trudna, nisam mogla da verujem. Osećala sam kao da sam u nekoj vrsti sna, kao da je sve ovo neki oblik haotičnog nesvesnog procesa. Moje misli su bile u potpuni neredu, ali lekar mi je rekao da je sve u redu i da nam dolazi devojčica. Neka čudna mešavina sreće i bola preplavila mi je srce, kao da ne znam šta prvo da osećam. S jedne strane, bila sam oduševljena što ću postati majka, ali s druge strane, bila sam skrhana jer moj muž nije bio tu da deli taj trenutak sa mnom.
Stotine misli prolazile su mi kroz glavu. Kako ću sve ovo izdržati? Kako ću moći da donesem sve odluke koje su predamnom? U tom trenutku nisam želela da delim ovo sa nikim, jer sam bila toliko pogubljena, zbunjena i emocionalno iscrpljena. Srce mi je bilo ispunjeno nevjerojatnim preokretima emocija. Zamišljala sam kako ću uskoro držati svoju devojčicu, ali nisam mogla da se oslobodim misli da moj muž neće biti tu da je vidi, da neće biti tu da je voli.
Na kraju, srce mi je bilo slomljeno, jer sam znala da ljubav mog života, moj muž, odlazi. I dok sam osećala takvu radost i sreću zbog dolaska naše bebe, nije bilo ništa snažnije od bola koji sam osećala zbog njegovog odlaska. Bilo je jasno da mu dani postaju brojani, možda samo još dan, dva, ili najviše nedelju dana. Kako u isto vreme doživeti tako dubok gubitak i istovremeno biti ispunjen novim životom? Kako biti majka, a istovremeno izgubiti osobu koju volite najviše na svetu? Taj haos u mom srcu bio je nešto što nisam mogla da objasnim ni sebi ni bilo kome drugome. Zamišljala sam da u tom trenutku moram da budem jaka, ali istovremeno nisam znala kako da se nosim sa tim svim emocijama.
Moje srce je bilo ispunjeno željom da budem tu za svog muža i da ga podržim dok je još uvek bio sa mnom, ali nisam znala kako da balansiram sve te sile koje su se sudarale u mom životu. Između bola zbog gubitka i sreće zbog nove nade, ništa nije bilo jednostavno. Taj trenutak je bio jedan od najtežih trenutaka mog života, ali isto tako i trenutak kada sam shvatila koliko je život krhak i koliko su naši trenuci dragoceni.
