Kucanje na vratima je iznenadilo Pajper.
– Slobodno – rekla je pomalo nestrpljivo. – Koje?
– Ma ja sam – začula je dobro poznati glas. – Mogu li da uđem?
– Uđi slobodno. Zašto uopšte kucaš i pitaš me to, Bernis? – upitala je ponovo izgubivši strpljenje.
– Videla sam danas da si nešto jako nervozna, pa sam mislila da ti nije još i do mene…
– Za tebe uvek imam vremena, mada sam već počela da se pakujem, Bernis!
– Zar već? Razmisli bar još malo, Pajper, makar zbog mene. Ne ostavljaj me samu na ovom mestu!
– Ti si odrasla devojka, mlađa si od mene samo par godina i moraš se već jednom osamostaliti, zar ne?
– Znam, ali tako naglo ideš!
– Nije naglo! Ovde sam već tri godine i sada je vreme da se ide dalje…
Njena drugarica sa kojom je delila stan tih godina, gledala je molećivo i očima punih suza.
– Mogu li da ti skuvam lepu kafu ovaj poslednji put?
– Nikad lepšu nisam ni popila – reče Pajper smešeći se i priđe joj sasvim blizu. – Ti si mi bila najbolja drugarica koju sam ikada imala, da znaš Bernis!
– Hvala ti na tome, samo ne znam zašto baš moraš da ideš. Lepa si, sposobna, najbolja si sestra od svih nas, a ti ipak odlaziš iz nepoznatih razloga…
Rekavši to, sa divljenjem je gledala u visoku, vitku, cmokosu lepoticu, tamnoplavih očiju u kojima kao da je uvek iskrila neka tajna.
