Sve je govorilo u prilog tome da se nalazio na pravom mestu. Pravac kojim se kretao, udaljenost od Sevilje, nizovi prizemnih kuća sa velikim dvorištima, poljoprivredna apoteka, kao orijentir. I, na kraju, tu je bio i neobični lučni prolaz sav obrastao bršljanom, sa kapijom napravljenom od mreže letvica, koje su joj davale razigran izgled.
Da, definitivno se nalazio na pravom mestu, zaključio je to kada je izašao iz automobila i udahnuo vazduh pun opojnog, cvetnog mirisa. Zatvorio je oči i na trenutak se prepustio nestvarnoj tišini.
On je voleo rustične ambijente, izolovanost, atmosferu provincije, umeo je da uživa u lepotama prirode. Ali, Ketrin mu, po svom ukusu, nikada nije bila ni nalik! Važila je za tipičnu gradsku devojku koja je zazirala od svega što nije bilo urbano, koja je volela gužvu, galamu, koja se odlično snalazila na asfaltu, među staklom i betonom. Nije mogao da prestane da se pita šta ju je privuklo imanju pred kojim je stajao, zbog čega je poželela da se upravo na njemu uda, da tu napravi svadbeni banket.
Od trenutka njene veridbe sa Enrikeom, razmatrao je mogućnost iznajmljivanja neke od svečanih sala u luksuznim gradskim hotelima, ili nekog od brojnih klubova, koje je njegova sestra redovno posećivala. Računao je sa tim da će Ketrin želeti da, kao i uvek, reklamira svoje bogatstvo, svoj uticaj, da će imati potrebu da pokaže kako je u mogućnosti da bude rasipna i da plati ono što je najskuplje, što je najekskluzivnije.
Ketrin je, Gonzalo je i to dobro znao, želela da od svega, što je bilo vezano za nju, pravi spektakl, predstavu, temu za beskrajna prepričavanja. Uvek željna pažnje, volela je da šokira, da izaziva, da radi nesvakidašnje stvari.
Gonzalo je očekivao da će Ketrin insistirati na tome da njeno venčanje bude proglašeno za događaj sezone u gradskom džet-setu, kome se iz petnih žila trudila da pripada. A sada je stajao pred imanjem udaljenim od grada, od gradske vreve, od svega na čemu su urbani ljudi insistirali, imanjem koje je, umesto luksuzom, odisalo tek neobično dobrim ukusom.
Uzdahnuo je i prišao kapiji. Osetio je da je glava počela da ga boli od pokušaja da dokuči motive, kojima se Ketrin rukovodila. Umela je da bude veoma nepredvidiva, i veoma nezadovoljna, ako joj se ne bi učinilo po volji. U trenucima krajnje iskrenosti prema sebi, Gonzalo se nadao da bi Ketrin, nakon udaje, mogla da postane briga njenog supruga. Da bi on, konačno, mogao da se odmori od zadovoljavanja njenih prohteva, od ispunjavanja njenih hirova.
A to, što je želela da se uda najednom mestu, koje nije bilo u skladu sa njenim stilom, je definitivno predstavljalo još jedan hir, Gonzalo se oslonio na to objašnjenje. Još jedan način da šokira ljude, da ih iznenadi, da pokuša da ispadne originalna, drugačija.
Ketrin je sve to lepo smislila… Ali joj, naravno, nije padalo na pamet da sama ispita mogućnost iznajmljivanja imanja. Ne, takve stvari je uvek prepuštala svom starijem bratu, ili svojim roditeljima, ili raznim ljudima iz svog života, koje je uvek nekako uspevala da natera da rade za nju.