Naslonjena na dovratak posmatrala je prostranu dnevnu sobu opremljenu starinskim namcštajcm koji je, nekada davno, baš kao i ćela ova ogromna kuća u viktorijanskom stilu, pripadao njenom dedi.
Jedino što je u tom trenutku osećala bila je mučnina. Meri Bet Vilijams je još uvek bila u šoku.
Ova kuća, porodični dom Vilijamsovih, trebalo je, za samo četiri sedmice, da postane njihov dom. njen i Džefrijev. Svuda po sobi još su bile razbacane pozivnice za njihovo venčanje, razne ceduljice i sitnice koje su je podsećale da je za mescc dana trebalo da postane gospoda Donel. Ali, Džefri je otišao. Pobegao je, izneverio je.
Meri je odmahnula glavom. To ipak mora da je neka greška. Ili nečija neslana šala. Ne! Nije mogla biti ničija šala, niti je moglo biti reći o grešci! Ona karakteristična crtica na slovu T i na poseban i prepoznatljiv način ispisano slovo D to je moglo biti samo Džefrijevo. Baš kao i formalistički stil kojim ju je obavestio daje među njima sve svršeno.
Džefri je otišao s drugom ženom, tačnije sa Džoanom Vitman, ženom dr Ozguda Vitmana, jednog od nekolicine gradskih lekara.
Taj čovek mora daje van sebe, pomislila je Meri.
Prvo je osetila potrebu da zaplače. Uostalom, zar to nije najprirodnija reakcija devojke koju je upravo napustio verenik? Zatim je osetila potrebu da nešto razbije. Ovoj drugoj potrebi je konačno popustila.
Po podu su ležali ostaci Džefrijevog pisma i svadbenih pozivnica. Posmatrajući sve to, Meri se iznenada osetila mnogo bolje.
Stala je pred ogledalo i popravila kosu. Meri je uvek nosila istu frizuru, pomalo starinsku punđu koja se savršeno uklapala u njen stil odevanja i ponašanja. Nosila je obično klasične haljine smeđih tonova i sva je delovala nekako smeđe.
