Kako se osećaš, dušo? – Otavio je zagrlio devojku pored sebe i veselo joj se osmehnuo.
Sjajno. Srećna sam! – smeškala se i Kjara zadovoljno.
A tek naši roditelji! Pogledaj ih samo! – smejao se Otavio.
Otavio, javi se na telefon! – pozvao ga je neko od rodbine.
Ko je to, Enco? – upitao je mladić.
Neki tvoj prijatelj.
Izvini dušo, odmah se vraćam -lako je poljubio svoju verenicu.
Kjara klimnu glavom i pođe prema svojim roditeljima.
Kćeri, srećan sam zbog tebe -njen otac je ostavio čašu na sto i pružio ruke prema njoj. – Čestitam! Otavio je dobar momak.
Znam, tata – veselo dodade Kjara. – Bićemo veoma srećni.
-1 ja ti želim sreću, Kjara. Znam da ti nisam majka, ali mi je drago zbog tebe – rekla je žena koja je stajala pored njenog oca.
Nikoleta, ti si divna osoba -Kjara je zagrlila svoju maćehu i poljubila je u obraz. – Želim da se oboje osećate lepo u Otavio-voj kući.
Lepo nam je – dodade njen otac. – Ostaćemo još malo, a onda se vraćamo u Pjaćencu.
Tata, mislila sam da ćete ostati duže – pobunila se Kjara.
Imam nekog posla, a Nikoleta mi pomaže. Otići ćemo ovim popodnevnim vozom – Kjarin otac je bio kategoričan.
Otavio će vas odvesti kući. Nikoleta, molim te ubedi tatu da ostanete još malo – molećivo je rekla devojka.
Žena srednjih godina je slegnula ramenima i blago se osmehnula.
Etore puno radi ovih dana -pravdala je svog supruga. – Ali se radujemo zbog tebe, Kjara.
Otaviovi roditelji su dobri ljudi konstatovao je Kjarin otac. – I cene porodicu. To je veoma važno, Kjara. Imati svoju porodicu. Ništa bez toga – on nekako nostalgično odmahnu glavom.
Kjara je znala da je voleo njenu majku i koliko mu je značila. I posle toliko godina njen otac nije mogao da preboli ženinu smrt.
Znam, tata – rekla je sa razumevanjem.
Nikoleta, jesi li spremna da pođemo? – obratio se supruzi.
Jesam, Etore – odvratila je Nikoleta.
Otavio im se pridružio i odvezao ih do železničke stanice. Njegova sestra Tereza priđe Kjari i zagrli je.
Neke dalje rođake žele da ti čestitaju, dušo. Ti si sad naša – na-smejala se Tereza. – Zašto su tvoji otišli tako rano?
Znaš tatu. Uvek ima puno posla, uzdahnula je Kjara.
Hajde da popijemo nešto osve-žavajuće. Rodbina je nestrpljiva da te upozna – predložila je njena prijateljica.
Kjara se rukovala sa svojoj budućom rodbinom, a onda je zasvirala
Neko je uhvatio oko struka. Bio je to Otavio, koji se upravo vratio sa železničke stanice. Zaplesali su na travnjaku ispred kuće. Bila je srećna u zagrljaju čoveka koji će na jesen postati njen muž. Tog dana je preuzeo vođenje poslova svoga oca i imao je puno planova.
Kad se venčamo, živećemo u našem stanu – svečano je saopštio.
Meni ne smeta, Otavio. Možemo da živimo i sa tvojima – rekla je Kjara.
Započećemo svoj život. Znam da bi moji voleli da ostanemo ovde, ali ipak smatram da bi bilo bolje da uzmemo stan – insistirao je Otavio.
Tvoj prijatelj dolazi večeras? -upitala je njegova verenica.
Nije bio Bruno. Zvao je jedan poslovni partner – rekao je Otavio.
Iz Milana?
Ne. Iz Rima. Moraću da otputujem ujutru, ali se vraćam u toku dana. Kjara, biću ti dobar muž -pogledao je zaljubljeno.
Ne sumnjam, Otavio – rekla je, grleći ga oko vrata. – Volim te.
-I ja tebe volim, dušo. Voleću te čitavog života – Otaviove oči su blistale od sreće.
